Sto pedeset godina od rođenja Konstantina Brankušija

Za rumunsku kulturu, 19. februar 2026. godine je veoma važan datum jer obeležava sto pedeset godina od rođenja Konstantina Brankušija, vajara svetskog glasa.

Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 23.02.2026, 14:07

Za rumunsku kulturu, 19. februar 2026. godine je veoma važan datum jer obeležava sto pedeset godina od rođenja Konstantina Brankušija, vajara svetskog glasa. Da bismo obeležili ovaj datum, pozvali smo likovnog kritičara Ervina Keslera, upravnika Nacionalnog muzeja umetnosti Rumunije, da sumira šta Brankušija čini izuzetnim.

„Za nas je Brankuš veliki jer je Rumun, i to je problem. Za druge je Brankuš veliki jer je iz Pariza, on je iz Pariske škole. Pariska škola, u prvoj polovini 20. veka, je klasična modernost, ona je dobar deo avangarde i predstavlja period kada su bogovi hodali zemljom. Recimo da je on Hefest među bogovima Pariske škole, on je u toj grupi za druge. Za nas je on Zevs, za druge je Hefest. Postoje dve vrste veličine ili merenja Brankušijeve veličine: iz nacionalne perspektive i iz međunarodne perspektive. Iz međunarodne perspektive, Brankušijeva veličina nije nacionalna veličina. Iz nacionalne perspektive, Brankušijeva međunarodna veličina je nacionalna veličina.“

Iako je umetnost liberalna oblast, vrednost i ovde ima standarde, baš kao što je zlato standard vrednosti u materijalnom svetu. Ervin Kesler.

„Kad smo već kod zlata, o metalu koji se zove zlato, ono ima kvalitet, kao i drugi metali, ali pre svega to: prepoznali su ga i cenili kao vrednost svi, u svim krajevima sveta, u svako doba, a da nisu ikoga konsultovali. To je standard vrednosti, to je standard bogatstva, verovatno je standard lepote. Što se tiče Brankušija, njegov zlatni deo, njegov kvalitet kao standarda vrednosti, u velikoj meri se duguje, pored koncepta kojem pripada Pariskoj školi modernosti i avangarde, njegovom strogo originalnom doprinosu, doprinosu skulpture u kamenu i drvetu: to jest, zameni ne u formi već u velikoj meri u tehnici. Naravno, forma je takođe veoma važna, ali tehnika je podjednako bitna. To je savršen, apstraktni oblik, naizgled strogo geometrijski, ali u stvari nije. Kod Brankušija postoji mnogo intuicije. Dakle, imamo ovaj savršeni oblik koji odgovara modernosti u njenom gotovo aseptičnom smislu. Ali, ovaj savršeni oblik se ne postiže kao kod njegovog dobrog prijatelja Marsela Dišana koji je izumeo koncept jači od Brankušijevog, a to je redimejd. To jest, govorimo o preuzimanju strogo industrijskog proizvoda, koji je savršen i rigorozno napravljen zato što je industrijski. Umetnik ga smešta u drugi kontekst, a zatim ga čini umetnošću i to mu daje značenje. Brankuš nije otišao tako daleko. Sve što je on stvorio bilo je neredimejd, bilo je antiredimejd, bilo je hiperredimejd.“

Brankušijeva izvrsnost značila je originalnost, kao i kod drugih velikih imena. Ervin Kesler.

„Brankuš nije i nije mogao da dođe do redimejda jer je bio, i ovde se ponovo nalazimo u takozvanoj rumunskoj duhovnoj matrici, izuzetno vezan za zanat, za sve što znači stvarnu realizaciju dela: od alata, to su alati koje je napravio da bi njima stvorio svoja dela, i od materijala koje je koristio, posebno do truda koji je ulagao u direktno klesanje kamena. Bio je to trud koji je ulagao da stvori dela i trud koji je kasnije ulagao da ih učini što briljantnijim, što privlačnijim oku i, kroz njega, publici.“

U Rumuniji, Brankušijevo najpoznatije delo je u Trgu Žiu. Ervin Kesler.

„Monumentalni ansambl u Trgu Žiuu je naručen, a Brankušijeva volja da napravi spomenike postojala je od ranije. On je napravio nadgrobne spomenike u Buzauu za advokata Staneskua, mnogo ranije, koje je isporučio oko 1914. godine. Odmah nakon isporuke tog spomenika 1914. godine, ima želju da napravi i u Bukureštu, a istovremeno ga ministar Morcun moli da napravi spomenik za Univerzitetski trg. Trebalo je da napravi Spiru Hareta, ne bi bio ovaj Spiru Haret koga sada imamo. Projekat za pravljenje spomenika Spiruu Haretu, ministra javnog obrazovanja, njegov osnivač, odbija i nikada ga neće realizovati. Posle rata, već oko 1920. godine, stanovnici Peštišana i njegovi seljani predlažu mu da napravi spomenik vojnicima iz Peštišana koji su poginuli u Prvom svetskom ratu. Neće ni ovaj napraviti, jer podnosi predlog koji je odbijen. Evo dva odbijena predloga. On ponovo predlaže tridesetih godina prošlog veka, zapravo, on se sam predlaže, da napravi veliki stub u Bukureštu. Ni ovaj predlog nije prihvaćen. Porudžbina za spomenik u Trgu Žijuu nije bila upućena njemu. U početku, porudžbina je bila upućena njegovoj učenici Milici Petrašku, koja je već napravila spomenik Ekaterini Teodoroju u Trgu Žijuu, to je neka vrsta malog mauzoleja. Predlog je došao od Aretije Tataresku, 1935. godine, supruge Georgija Tatareskua, liberalnog premijera Rumunije. Ovi liberalni ljudi predlažu da napravi spomenik. Ponudili su Milici Petrašku, Milica odbija ponudu i predlaže Brankušija, koji prihvata“.

U istoriji svetske skulpture, danas postoji ime Rumuna, Konstantina Brankušija. Međutim, ne smemo zaboraviti da je on Rumun koji pripada celom svetu.