Stres-bolest XXI veka (16.10.2026)

Skoro neprestano smo prikljućeni na ogromnu količinu informacija i suočeni sa pritiskom da budemo produktivni, sa neizvesnošću, nedostatkom vremena i teškoćama u pronalaženju ravnoteže između profesionalnog i privatnog života.

Corina Cristea и Mircea Mihai, 16.10.2026, 00:00

Skoro neprestano smo prikljućeni na ogromnu količinu informacija i suočeni sa pritiskom da budemo produktivni, sa neizvesnošću, nedostatkom vremena i teškoćama u pronalaženju ravnoteže između profesionalnog i privatnog života. U ovoj realnosti stres je postao izazov kome treba odoleti. Sa biološke tačke gledišta stres je reakcija organizma na pretnje i zahtevne situacije, objašnjava Luiza Spiru doktorka gerijatar i predsednica Fondacije ,,Ana Aslan Internacional’’: ,,Stres je sasvim prirodna reakcija organizma koji se suočava sa stresorima. Ti stresori mogu biti različiti-bilo da se radi o zagadjivaču, negativnoj emociji, fizičkoj povredi ili raspravi sa voljenom osobom, svaki od njih deluje kao stresor. Organizam pokušava da se reorganizuje i koordinira odgovor kako bi povratio ravnotežu. Svi smo izloženi stresorima; od njih niko nije poštedjen. Kada stres udje u naš život, on stvara neravnotežu. Ove neravnoteže proizilaze iz naših reakcija, koje su povezane sa mozgom i mogu se ispoljavati kao anksioznost, depresija ili hormonski, kardiovaskularni i imunološki problemi. Medjutim, kada težak period ispunjen stresom potraje duže, govorimo o hroničnom stresu. Ono što sam do sada opisala jeste akutni stres, onu vrstu koju doživljavamo, na primer, kada smo mi ili naša deca pred ispitom; stres na kraju nestaje. Ali kada stres naruši ono što nazivamo homeostazom–ravnotežu na ćelijskom nivou-dolazi do poremećaja. Dok ovi poremećaji mogu nestati tokom kratkotrajnog stresa, oni opstaju u slučajevima dugotrajnog stresa, koji traje duže od dve nedelje, mesec dana, nekoliko meseci, pa čak i godina. U takvim slučajevima, simptomi počinju da se javljaju u celom telu. Na kraju krajeva, upravo naš mozak prvi nailazi na ove reakcije i obradjuje ih, budući da je on organ zadužen za upravljanje takvom situacijom.

Mozak preuzima na sebe sav taj teret i pokušava da njime upravlja, ali nakon nekog vremena, možda više neće moći da se nosi sa stresom. Tada počinju da se javljaju simptomi poput palpitacija srca, znojenja, poremećaja spavanja, problema sa varenjem, kožnih reakcija ili alergija. Luiza Spiru dodaje: „Kada je stres akutan, mi se veoma efikasno mobilišemo. Postajemo aktivni i sposobni da se nosimo sa situacijom, često pokazujući izuzetne rezultate u takvim periodima. Medjutim, kada stres postane hroničan, naši resursi počinju da se smanjuju, postepeno opadaju sve dok ne dodjemo do faze iscrpljenosti. Naše telo, baš kao motor koji radi punom parom, na kraju dolazi do tačke iscrpljenosti, zbog čega je izuzetno teško ponovo uspostaviti ravnotežu. Iscrpljenost je, u suštini, stres doveden do krajnosti; to znači da i sami postajemo svesni svoje nesposobnosti za oporavak. Često sam čula mladje ljude kako govore: ’ Iscrpljen sam! Iscrpljen sam!’ Oni zapravo poručuju da su im ponestali resursi ili da se osećaju potpuno iscrpljeno. Ta iscrpljenost je fizička, psihološka i mentalna i ispoljava se kao nemogućnost bavljenja fizičkom aktivnošću, izlaskom iz kuće ili stvaranjem novih ideja.”

Zbog svog velikog uticaja na fizičko i mentalno zdravlje u savremenom životu, stres se smatra „bolešću 21. veka”. On se javlja svuda gde postoji neki pojedinačni faktor rizika, ali dobra vest je da se ti faktori danas mogu promeniti. Prvi među njima je fizička aktivnost u svim svojim oblicima, od pešaćenja do odlaska u teretanu. Prema rečima profesorke dr Luize Spiru, 150 minuta fizičke aktivnosti nedeljno je sasvim dovoljno. Još jedan faktor na koji možemo uticati je društveni život. Važno je da se ne izolujemo. Jasan primer za to pružila nam je pandemija, tokom koje je izolacija pogodila milione ljudi. Luiza Spiru kaže: „Izolacija, zapravo, ima najveći značaj među ovim faktorima na koje možemo uticati. Budući da smo društvena bića, izolacija, uz zaboravljanje činjenice da smo društvena bića – prema najnovijim studijama, ravna je pušenju tri kutije cigareta dnevno, bez obzira na starost. Izolacija vas još dublje uvlači u sopstvene negativne misli kada se suočavate sa depresijom ili anksioznošću, a niste spremni da od bilo koga zatražite pomoć ili možda još uvek niste svesni provalije kojoj se približavate.”

San je takođe od ključnog značaja. Nije važno samo koliko dugo spavamo, već i kakav je kvalitet sna. Istovremeno, važno je voditi računa o faktorima rizika i organizovati svoj život, imajući na umu specifične, individualne rizike kojima smo izloženi. Pored funkcionalnog tela i bistrog uma, važna je i sposobnost pronalaženja smisla u svakoj životnoj fazi, dodaje profesorka dr Luiza Spiru. Ona ističe tri ključna elementa koja nam pomažu da očuvamo samostalnost, uživamo u životu i bez straha dočekamo starost: mišići, mozak i smisao – odnosno, život koji ima svoju svrhu.