Tinejdžeri i obrazovni sistem
U zadnjim godinama, i u Rumuniji se govori o ulozi škole da stimuliše neke veštine i sposobnosti učenika, a, od nedavno, čak o ulozi škole u razvoju emocionalne inteligencije, koja se odražava nekim nonkognitivnim veštinama, kojima obrazovni sistem treba da posvećuje pažnju. Ovo je zaključak studije koju je izradio Univerzitet Babeš-Boljaj iz grada Kluž-Napoka u saradnji sa Asocijacijom ROI i Institutom za nauke obrazovanja i uz podršku UNICEF-a. Kako su definisane ove veštine, rekao nam je Eduard Petresku, član biroa UNICEF-a u Rumuniji: Veštine ne mogu biti izmerene ni standardnim testom inteligencije, niti drugim testovima ili znanjima. Relevante za obrazovni sistem su veštine vezane za ličnu dimenziju i ovde se odnosim na način na koji se jedna osoba odnosi prema sebi, kako uspeva da kontroliše ili popravi dotične vrste ponašanja, kako nadje motivaciju ili koristi kreativnost. Postoje i socijalna i zajednička/komunitarna dimenzija, a ovde je reč o veštinama uspostavljanja odnosa sa drugima ili pripadnosti dotičnoj vrsti grupa. U slučaju gradjanskih veština interveniše i sposobnost osobe da učestvuje u projektu ili procesu odlućivanja.
Christine Leșcu, 01.03.2017, 12:01
U zadnjim godinama, i u Rumuniji se govori o ulozi škole da stimuliše neke veštine i sposobnosti učenika, a, od nedavno, čak o ulozi škole u razvoju emocionalne inteligencije, koja se odražava nekim nonkognitivnim veštinama, kojima obrazovni sistem treba da posvećuje pažnju. Ovo je zaključak studije koju je izradio Univerzitet Babeš-Boljaj iz grada Kluž-Napoka u saradnji sa Asocijacijom ROI i Institutom za nauke obrazovanja i uz podršku UNICEF-a. Kako su definisane ove veštine, rekao nam je Eduard Petresku, član biroa UNICEF-a u Rumuniji: Veštine ne mogu biti izmerene ni standardnim testom inteligencije, niti drugim testovima ili znanjima. Relevante za obrazovni sistem su veštine vezane za ličnu dimenziju i ovde se odnosim na način na koji se jedna osoba odnosi prema sebi, kako uspeva da kontroliše ili popravi dotične vrste ponašanja, kako nadje motivaciju ili koristi kreativnost. Postoje i socijalna i zajednička/komunitarna dimenzija, a ovde je reč o veštinama uspostavljanja odnosa sa drugima ili pripadnosti dotičnoj vrsti grupa. U slučaju gradjanskih veština interveniše i sposobnost osobe da učestvuje u projektu ili procesu odlućivanja.
Zahvaljujući individualnim ali i socijalnim dimenzijama, nonkongnitivne veštine su suštinske za skladan razvoj osobe i moraju biti podsticane, posebno u slučaju tinejdžera, u periodu zgrade karaktera. Zato studija o ovim veštinama je fokusirana na tinejdžere, rekla je Simona David-Krisbašan, predstavnica asocijacije ROI: U periodu tinejdžerstva dešava se sledeća stvar: fizičke i mentalne veštine se razvijaju isto kao u slučaju odraslih, dok emocionalna strana malo zaostaje. Upravo zbog toga postoji mogućnost da tinejdžer donese riskantne odluke. Ove socio-emocionalne veštine imaju više dimenzija: neke se tiču ličnog razvoja, motivacije, discipline, doslednosti, samopoverenja i inicijative. Ali ovde je reč i o komunikaciji i odnosima sa drugima, o fleksibilnosti, otporu na stres, o načinu na koji shvaćamo i izražavamo emocije. I postoji i deo gradjanske implikacije, koja podrazumeva učešće u raznim zajedničkim projektima i pripadnost zajednici.
Istraživači su primetili da u rumunskom društvu nonkognitivne veštine su razvijene samo vanškolskim aktivnostima ili aktivnostima koje školske ustanove organizuju za vreme nedelje Škola, na drugi način. Tinejdžeri bolje izražavaju samog sebe u okviru projekata volonterstva nego na školskim časovima. Prema istraživačima, objašnjenje je da je obrazovni sistem u Rumuniji zasnovan i danas samo na prenos znanja. Kako može škola da stimuliše nonkognitivne veštine i kako bi ove mogle pomoći postizanju školskih uspeha, rekla nam je Simona David-Krisbašan: Ako bi škola stavila akcenat na ove veštine, ne samo na kognitivne ili školske uspehe, kako se danas dešava, situacija bi bila drugačija. Na žalost, manji akcenat je stavljen na komunikaciju, medjusobne odnose učenika ili motivaciju, iako svi konstatujemo da tinejdžeri nisu veoma motivisani ili zainteresovani za školu. Za tinejdžere veoma važno je da osećaju da su aktivni, da učestvuju u obrazovnom procesu. Od nedavno, istovremeno sa promenom nastavnog plana, još u prvim razredima akcenat se stavlja i na lični razvoj. Ali od petog razreda, i kasnije u gimnaziji, učenik se oseća isključenim, jer nema više dovoljno vremena i prostora za njihovu implikaciju. A rezultat je nedostatak zainteresovanja i motivacije.
Nonkognitivne veštine su važne i za naknadni razvoj mladih, za koji bi trebalo da bude zainteresovana i škola, ocenjuje predstavnik UNICEF-a, Eduard Petresku: Klasični sistem obrazovanja, koji funkcioniše sada u Rumuniji, zamišljen je za drugi period. Danas, medjutim, treba da se vodi računa o ubrzanom razvoju društva na informacionom nivou, na nivou komunikacije, na nivou uspostavljanja odnosa sa drugima. I treba voditi računa i o činjenici da svi ovi aspekti utiču i na tržište radne snage. Na kraju krajeva, školska priprema svake mlade osobe treba da ima za cilj sposobnost da se integriše u društveni i profesionalni život. Podsticanjem nonkognitivnih veština možemo pomagati mladima da se bolje prilagode i bolje reaguju na izazove današnjeg sveta.
