Dve izložbe slikara Štefana Kalcije (25.12.2021)
Kraj 2021. godine doneo je dve simultane izložbe velikog slikara, skoro osamdesetogodišnjaka Štefana Kalcie – Plavo granice“ u Bukurešt i “Glažarije. Približavanje jednom zanatu, u Jaši, na severo-istočnoj strani Rumunije. Dve vizije istog stvaraoca – slikarstvo i staklarstvo – glažarija, odnosno stara tehnika ručne izrade stakla. Kao diplomac likovnih umetnosti u klasi velikog rumunskog majstora Kornelija Babe, Štefan Kalcija sebe naziva slikarem neba, a kritika ga je smestila u žanr slikarstva fantastičnog realizma. Njegove glavne teme su ostrvo, let, hijeratski likovi, hrišćanski simboli.
Ion Puican, 25.12.2021, 00:59
Kraj 2021. godine doneo je dve simultane izložbe velikog slikara, skoro osamdesetogodišnjaka Štefana Kalcie – Plavo granice“ u Bukurešt i “Glažarije. Približavanje jednom zanatu, u Jaši, na severo-istočnoj strani Rumunije. Dve vizije istog stvaraoca – slikarstvo i staklarstvo – glažarija, odnosno stara tehnika ručne izrade stakla. Kao diplomac likovnih umetnosti u klasi velikog rumunskog majstora Kornelija Babe, Štefan Kalcija sebe naziva slikarem neba, a kritika ga je smestila u žanr slikarstva fantastičnog realizma. Njegove glavne teme su ostrvo, let, hijeratski likovi, hrišćanski simboli.
Sa kustosom Vladimirom Bulatom razgovarali smo o izložbi Plava boja granice“ i o predlogu upućenom posetiocima:
U Bukureštu vidim kompaktnu izložbu, malecku izložbu, ali veoma intenzivnu sa svih tačaka gledišta. Na primer, u malobrojnim radovima umetnik pokriva pola veka stvaralaštva. Naravno, to nije bila umetnikova namera, već moja kustoska namera da pokažem ovu doslednost i brigu umetnika Štefana Kalcije za opis mesta, za ono što označava stanovanje, šta znači kuća. On nam pokazuje da postoji određena razmera življenja, postoji određena veličina našeg egzistencijalnog odela, odnosno kuće. Ljudi su nekada gradili onoliko koliko im je trebalo. I Štefan Kalcija to želi da sačuva i u svom slikarstvu. Mogao bih da kažem da se ova reč granica koju sam upotrebio za naslov izložbe, odnosi na skicu. To se zapravo odnosi na granicu, preko koje kada pređeš skoro prestaješ da budeš čovek. Na to sam mislio kada sam upotrebio granicu. Plava je, međutim, nekako usvojena boja transilvanskog sela, koja je ustvari pokazivala u Austrougarskoj imperiji da tu žive Rumuni. U seoskom području, seljaci su morali da farbaju svoje fasade u plavo da bi pokazali da su Rumuni. To je neka vrsta administrativne podele plave dimenzije. Kada je Štefan Kalcija, zajedno sa Livijom Kalcija, preuredio svoju kuću u selu Šona (centralna Rumunija), vratio se u ovo pradedovsko plavetnilo jer ga je pronalazio svuda u prvim slojevima starih kuća, odnosno u slojevima kreča među kojima su i dalje tokom godina najprisutniji bili plavi. Tu plavu boju je on hteo da vrati u svakodnevicu pozivajući i ostale seljane da učine isto. A, sopstvena kuća je u stvari estetski projekat koji on vraća u svoje selo. Otišao je iz sela i vratio se. I zapravo se vratio tamo gde je stao, vraćajući ceo svet unazad, od načina na koji su ljudi gradili svoje domove do načina na koji su se oblačili, jeli, ponašali i međusobno komunicirali, zapravo pokazujući neuništivu harmoniju između sveta i čoveka . Čini se da je danas priroda stvari ona koju morate tražiti u vremenu kada je ona postojala i skoro da više ne postoji. Pre svega, Štefan Kalciia je ogromna javna, estetska i umetnička svest. Izražava se kao slikar, ali kaže mnogo više nego što bi kazao bilo koji slikar, koji nije Štefana Kalcija.
Vladimir Bulat nam je pričao o Kalcijinom umetničkom poreklu, o uticajima na njegovo slikarstvo, ali i o tome kako je umetnik na svojim platnima ponovo stvarao svet svog rodnog sela:
Oltenska sela su danas prilično dosadna. Dok, gle, Štefan Kalcija uspeva, na primer, sečenjem fasada da izreže komad neba u obliku kuće. Selo nije samo gomila kuća u kojima ljudi nekako žive bezlično, svako ulazi u svoju ćeliju pošto živi u stambenim blokovima, u velikom gradu, gde je depersonalizacija maksimalna. Selo zapravo mora da funkcioniše kao jedinstven organizam. Zato je, na primer, Štefan Kalcija obnovio kovačnicu u selu, i kuće koje se sada obnavljaju i farbaju u plavo, u datom trenutku koriste neke metalne detalje koji se tamo izrađuju, u kovačkoj radnji koja je ponovo rođena kao srce sela . Pre svega, moramo da shvatimo da je Štefan Kalcija slikar, a slikar nije rođen u pustinji. Samo neostvaren čovek zapravo misli da on ponovo piše istoriju umetnosti. Na primer, Štefan Kalcija ima neke reference u oblasti, znam to, iz holandskog slikarstva. Njegov rad se mora posmatrati u kontekstu i nekako iz istorijske perspektive. Ovde, na izložbi, izabran je isečak onoga na čemu je radio 2021. godine, ali tu su i stvari putem kojih ja pokazujem kontinuitet određenih tema.
Matej Kalcija, sin umetnika Štefana Kalcije, i sam umetnik i kustos izložbe Glažarie. Približavanje jednom zanatu iz Jašija otkrio je koncept koji je iznedrio izložbu omaža starim staklarskim radionicama:
On izlaže projekat na kom smo radili zajedno ove godine, projekat koji smo imali na umu dugi niz godina i sada se usuđujemo da ga iznesemo, projekat koji počinje od svoje statične prirode i njegovih priča koje se tiču staklenog posuđa u seoskoj kući njegovih roditelja na jugu Transilvanije. I tako smo sastavili kolekciju od 20 slika na kojima su vaze, predmeti od kasnosrednjovekovnog staklenog posuđa, a uz to smo se trudili ovog proleća i leta koje je prošlo, da tražimo oblike, da razumemo zanat i da prvi pokušajmo da obnovimo ovo posuđe . Izložba sadrži skoro 150 takvih staklenih predmeta. Zanat proizvodnje stakla se uglavnom nalazi u Transilvaniji, zbog tamošnjeg plemstva i činjenice da su bili deo Habzburškog carstva. Kasnije su ove tradicionalne staklare bankrotirale pojavom fabrika i mehanizovanih procesa, idejom o radu na traci, koja se pojavila kod Forda, i koja je promenila način izrade stakla jer je proizvodila veće količine. Pojava gasa, železnice, sve je promenilo način rada i odjednom su ove radionice sa mnogo fizičkog rada postale nerentabilne i tako je u velikoj meri izgubljen ovaj zanat.
