„Hipodrom“, autobiografski roman Nore Juga

Književnica Nora Juga kaže da se posle objavljivanja romana Hipodrom“ (izdavačka kuća Polirom, 2020) odmara pišući poeziju. Nora Juga, jedna od najpoznatijih savremenih spisateljica, rođena je 4. januara 1931. godine. Ona je pesnikinja, prozaista, prevodilac, članica Saveza pisaca Rumunije i PEN kluba. Objavila je preko 20 knjiga stihova i proze, među kojima: Nije moja krivica (1968), Zatvor kruga (1970), Mišljenja o bolu (1980), Srce kao punch de bokeur (1982, 2000), Trg neba (1986), Noćna daktilografkinja (1996, 2010), Bolnica manekena (1998, 2010), Autobus pun grbavaca (2001, 2010), Žurka u Montružu (2012), Mokar pas je vrba (2013), Slušaj plačljive zagrade (2016) ), Sapun Leopolda Bluma (1993), Šezdesetogodišnjakinja i mladić (2000), Harald i zeleni mesec (2014). Njene knjige proze i poezije prevedene su na više jezika. Godine 2007. nagrađena je nagradom Fridrih-Gundolf koju dodeljuje Deutsche Akademie fur Sprache und Dichtung, a 2015. godine, po preporuci nemačkog predsednika Joahima Gauka, odlikovana je Viteškim krstom za zasluge. Predsednik Rumunije Klaus Johanis odlikovao ju je 2017. godine Nacionalnim ordenom Za zasluge“ u rangu Komandanta.

Corina Sabău, 12.02.2022, 18:30

Književnica Nora Juga kaže da se posle objavljivanja romana Hipodrom“ (izdavačka kuća Polirom, 2020) odmara pišući poeziju. Nora Juga, jedna od najpoznatijih savremenih spisateljica, rođena je 4. januara 1931. godine. Ona je pesnikinja, prozaista, prevodilac, članica Saveza pisaca Rumunije i PEN kluba. Objavila je preko 20 knjiga stihova i proze, među kojima: Nije moja krivica (1968), Zatvor kruga (1970), Mišljenja o bolu (1980), Srce kao punch de bokeur (1982, 2000), Trg neba (1986), Noćna daktilografkinja (1996, 2010), Bolnica manekena (1998, 2010), Autobus pun grbavaca (2001, 2010), Žurka u Montružu (2012), Mokar pas je vrba (2013), Slušaj plačljive zagrade (2016) ), Sapun Leopolda Bluma (1993), Šezdesetogodišnjakinja i mladić (2000), Harald i zeleni mesec (2014). Njene knjige proze i poezije prevedene su na više jezika. Godine 2007. nagrađena je nagradom Fridrih-Gundolf koju dodeljuje Deutsche Akademie fur Sprache und Dichtung, a 2015. godine, po preporuci nemačkog predsednika Joahima Gauka, odlikovana je Viteškim krstom za zasluge. Predsednik Rumunije Klaus Johanis odlikovao ju je 2017. godine Nacionalnim ordenom Za zasluge“ u rangu Komandanta.

Pozvali smo Noru Juga u RRI da razgovaramo o njenom najnovijem romanu, Hipodrom, romanu snažnih biografskih akcenata, posvećenom gradu koji ju je formirao: Sibinju. Ovde je srela monahinje uršulinskog manastira, ovde je videla Jovisa, belog konja u Šusterovom izlogu, koji joj je ostao u sećanju, ovde je predavala nemački za vreme komunističkog režima i postala miljenik studenata.

Nora Juga: Projekat ove knjige je veoma star. Mora da je prošlo oko 15 godina od kada ga dugujem ovom gradu. Ali to nije dug u smislu obaveze, plaćanja zajma. Insistiram tokom cele knjige da naziv grada bude Hermanštat, jer sam vezana za ovaj grad, za Hermanštat, u manjoj sam meri vezana za današnji Sibinj, jer sam tu prvi put osetila uzbuđenje ljubavi kad mi je bilo deset godina, i nisam shvatala šta znače sva ta uzburkana osećanja, nisam mogla da objasnim osećaj koji se javio jedne zimske večeri dok sam trčala glavnom ulicom do Rimskog cara, najvažnijeg saksonskog hotela u Sibinju. Tamo je nastupao moj otac, koji je bio violinista i šef orkestra, a ja sam žurila da mu donesem kolofonij kojim je mazao niti gudala. Ovaj grad mi je pružio i priliku da upoznam ljude koji su obeležili moju sudbinu. Nažalost, mnogi od njih odavno nisu među nama. Nema više mojih monahinja iz uršulinskog manastira, kojima dugujem pola svog bića. Kada u svojim knjigama govorim o Nori A i Nori B, ne kažem to slučajno, sačinjena sam od dve antagonističke polovine, ali to nije ništa neobično. Apsolutno sam ubeđena da u svakom čoveku postoje dva suprotna i gotovo nespojiva karaktera, koji se uvek svađaju. I ako je Nora A ludača, Nora B je mudra i uvek prigovara Nori A.

Razgovarali smo sa Norom Juga i o načinu na koji je građen roman Hipodrom, koji obuhvata život pod tri diktature – za vreme Karola II i Jona Antoneskua, a kasnije je usledila i komunistička diktatura.

Nora Juga: Postoje dve različite kategorije pisaca, jedni grade a jedni se vode unutrašnjim diktatom. Ja sam očigledno u drugoj kategoriji. Ovaj unutrašnji diktat se može uporediti sa sećanjima, jer mi ne možemo da kontrolišemo sećanja koja naviru. Neka od tih sećanja imaju takvu konkretnost da nas gotovo plaše, zbog sećanja možemo da proživimo određene događaje skoro onakvi kakvi su bili. Čini mi se da se sećanja nekako mogu uporediti sa snovima, koji mogu da poprime izgled stvari koje su se desile davno, ali u malo izmenjenom obliku. Možemo identifikovati one događaje koji su se desili nekada, znamo da smo ih jednom zauvek doživeli. U starosti, kada ste potpuno sami, najveća radost je ispitivanje svoje unutrašnjosti ali to ne mora da znači da se odnosiš jedino na svoju biografsku prošlost. Kao što knjiga pokazuje, živela sam pod tri diktature i mogu reći da mnogo volim period monarhije koji sam proživela kao dete i koji mi je ostao snažno urezan u mozgu, ne mogu da zamislim lepši period. Uvek sam živela pod znakom kontradiktornosti, ali kao dete nisam shvatala da je nepravda hodati bos, onako kako sam to videla kod uličnih prodavaca. Čudno je to, kada razmišljam o prošlosti osećam se kao da gledam film pun poezije. Ne mogu previše strogo da sudim o svetu, mislim da svako od nas ima veoma duboke korene u detinjstvu, a te korene niko ne može iščupati. Stvari koje danas mogu biti kažnjive bile su izvor radosti za mene.