Nacionalizacija rudnika
Rudarstvo je staro zanimanje na rumunskom prostoru, prisutno u najranijim pomenima stanovnika Karpatskog luka.
Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 25.05.2026, 14:26
Rudarstvo je staro zanimanje na rumunskom prostoru, prisutno u najranijim pomenima stanovnika Karpatskog luka. Posebnost rumunskog rudarstva je njegova raznolikost: postoji rudarstvo uglja, soli, plemenitih metala, retkih i posebnih metala. Rudarstvo je bila profesija i posao u koji su bili uključeni i država i privatni investitori. Ali je stvorilo pravi svet profesija, društveno-profesionalnog grupnog identiteta i generisalo manifestacije lokalnog ponosa.
Komunistička vlada, koja je došla na vlast u Rumuniji 6. marta 1945. godine, u svojoj ekonomskoj viziji imala je ukidanje privatne svojine. Zakon o ukidanju, nazvan populistički „nacionalizacija“, zapravo oduzimanje dobara, proglašen je 11. juna 1948. godine i bio je usmeren i na rudnike. Godine 1971, Jon Bika, komunistički aktivista u ilegali, sećao se preuzimanja rudnika u Goržu. Njegovo svedočanstvo je ušlo u arhivu Centra za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije zajedno sa drugim svedočenjima onih koji su radili u rudarstvu i živeli ta vremena.
„Imao sam čast da uživam poverenje okružnog partijskog rukovodstva u tom periodu, poverivši mi zadatak da te noći učestvujem u preuzimanju rudnika Skela. Vođeni partijskom organizacijom, zajedno sa članovima partije iz dotičnog mesta, bez ikakvih teškoća, preuzeli smo rudnik i kao da ponovo proživljavam trenutak kada smo prvi put postavili direktora rudnika iz redova radnika, druga Josifa Popa koji je u početku, usred noći, izrazio svoje zbunjenost, kako zbog emocija, tako i zbog ovog važnog trenutka: može li on biti direktor? Na šta smo odgovorili: Vi već jeste direktor i bićete odgovorni od sada do sutra za sve što će se desiti u ovom rudniku, kada će vam drugi drugovi doći u pomoć!“
Godine 2001, stanovnik rudarskog sela Rošija Montana, Joan Kobori, rekao je da je nacionalizaciju iz 1948. godine doživljavao kao zatvaranje rudnika.
„Rudnici su se zatvorili, ljudi su uzimali njihove štampe [mašine koje se koriste za drobljenje rude], što znači da su ih ljudi kvarili, jer su bili njihovi. A onda su otišli u svet, ko je gde mogao, stariji nisu išli jer nisu imali gde da idu, već su otišli mlađi. Ja sam otišao u Gelari. Tamo sam radio tri godine, u Gelariju, kao rudar. Odatle sam otišao u Teljuk na godinu dana. Iz Teljuka u Bumbešti-Livezeni, zatim sam otišao u Petrilu, ostao sam tri meseca u Petrošaniju, u rudniku Petrila.“
Godine 2001, inženjer Elijazar Dumitraš potvrdio je reči Joana Koborija.
„Nakon nacionalizacije, ljudi su odlazili u raznim pravcima, na gradilišta, tražeći posao. Drugi, koji nisu imali ovu priliku, budući da su bili stari i bolesni, ostajali su kod kuće u domaćinstvu. Nacionalizacija je izvršena vrlo jednostavno: jednog lepog jutra, izdato je naređenje da niko ne može da uđe u rudnik, pošto je već prebačen u državnu svojinu. Ljudi su bili zbunjeni, naravno, zbog toga, jer im je svrha života bila uništena. Nisam razumeo, iako sam imao 22 godine, nisam mnogo razumeo osim da su nas sprečili da uđemo u rudnik i to je bilo to. Nisam razumeo, nisam znao, jer nisam bio pripremljen, nisam bio obučen da razumem neke ekonomske termine da bih razumeo šta je nacionalizacija. Nakon nacionalizacije, štampe su demontirane. Svaki vlasnik štampe je demontirao svoju instalaciju, odneo je kući i, pošto je bila napravljena od drveta, koristio je u druge svrhe, u najgorem slučaju na spaljivanje. Spalili su ih u vatri.“
Nacionalizacija je dovela do otpuštanja, a Toderaš Brutus je 2001. godine podsetio na veliku zabrinutost koja je obuzela ljude koji su zarađivali za život od rudarstva. To je doprinelo opštoj nesigurnosti i strahu koji su izazvali neki brutalni i netransparentni organi vlasti u odlukama koje su donosili.
„Ljudi su otišli na posao, štampe su radile, legli su u krevet i ujutru su se probudili i saznali da je nacionalizacija izvršena. I to ih je pogodilo kao grom iz vedra neba. Nije bilo glasina, a da se za ovu stvar znalo, ljudi bi odmah saznali. A onda je izdato saopštenje u kojem se kaže da niko ne sme da uđe u rudnik. Svi su išli, iznosili su svoj alat iz rudnika jer im više nije bilo dozvoljeno da uđu u rudnik. Postavljena je straža, formirana je stražarska grupa koja je delovala pored rudarske kompanije Rošija Montana i koja je nadgledala. Ljudi su išli, iznosili su svoj alat iz rudnika, svi koji su ga imali tamo. Bilo je dozvoljeno svima koji su imali rudu u štampama da je operu i naprave zlato za sebe. Voda u štampe više nije davana, tako da više nisu mogli da rade, a ruda što je bila tamo više nije mogla da se melje. Ljudi su bili veoma zabrinuti, imali su decu, imali su račune i druge stvari koje su morali da plate, svi su se pitali šta da rade.“
Posle 1989. godine, nakon pada komunističkog režima, omražena nacionalizacija i njene implikacije su ukinute, ali je rudarstvo ostalo u državnom vlasništvu. Ekonomska aktivnost rudarstva je od tada smanjena, a njegova budućnost varira od pesimističnog do nade.
