Muslimansko stanovništvo u Kraljevini Rumuniji

Od 1878. godine, Rumunija ima muslimansku manjinu među svojim građanima, čiji se broj menjao tokom vremena, a to se dogodilo nakon što je Dobrudža postala deo Kraljevine Rumunije.

Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 19.10.2026, 17:05

Od 1878. godine, Rumunija ima muslimansku manjinu među svojim građanima, čiji se broj menjao tokom vremena, a to se dogodilo nakon što je Dobrudža postala deo Kraljevine Rumunije. Od tada, muslimani Rumunije, Turci i Tatari, žive istoriju zajedno sa većinom i drugim etničkim i verskim manjinama. Književnost 19. veka stvorila je negativnu sliku o Turčinu i Tataru. Istoričar Metin Omer kaže da su to bile okolnosti.

„To je, zaista, negativna slika, ali mislim da treba da budemo oprezni. To je negativna slika kada se odnosi na srednjovekovni period, na primer spisi Prede Buzeskua ili „Hrast iz Borzeštija“. To je bila slika kao rezultat nacionalističke struje u kojoj je morao postojati spoljni neprijatelj. Slika se više odnosi na period odnosa sa Osmanskim carstvom, sa Krimskim kanatom. Ali kada se književnost, javno mnjenje, odnosi na period posle 1878. godine, generalno, slika je pozitivna, čak je i melanholična. Imamo zajednicu koju, na kraju krajeva, rumunsko javno mnjenje, vlasti, naravno, gledaju sa simpatijama. Slika se može objasniti činjenicom da je ova zajednica veoma slična rumunskoj većini po društvenom ili ekonomskom statusu.“

Godina 1878, godina ujedinjenja Dobrudže sa Rumunijom, tamnošnji Turci i Tatari su snažno osetili.

„Zaista je bio šok za muslimansku zajednicu u Rumuniji, za Turke i Tatare, da posle stotina godina postanu deo hrišćanske države. A šok je bio tim veći jer su, na primer, u slučaju Tatara, traume bile skorašnje. Govorimo o 1783. godini, kada je Krimski kanat anektiran, a zatim o periodu posle Krimskog rata 1853-1856, kada su, zbog carske politike protiv tatarske zajednice, mnogi Tatari sa Krimskog poluostrva bili primorani da napuste svoju rodnu teritoriju. Isto je važilo i za situaciju na Balkanu, u regionima iz kojih je Osmansko carstvo bilo primorano da se povuče, gde preostalo muslimansko stanovništvo nije bilo baš dobro prihvaćeno.“

Međutim, percepcije među muslimanima i većinom su postale pozitivne nakon što su politički ciljevi ispunjeni. Metin Omer:

„U periodu posle 1878. godine, a posebno u međuratnom periodu, u demografskom kontekstu Dobrudže, turska i tatarska zajednica se takođe vide kao saveznik rumunske države u smislu tadašnjih teritorijalnih pretenzija Bugarske prema Južnoj Dobrudži. Tu je bio i odnos sa Republikom Turskom i činjenica da ova zajednica, na kraju krajeva, nikada nije imala teritorijalne pretenzije od rumunske države. Što se tiče slike koju rumunsko društvo ima, koju rumunske elite imaju među zajednicom, generalno, ona je bila pozitivna i mogu da navedem nekoliko primera. Nacionalni pesnik Tatara Mehmet Nijazi jedan je od najvažnijih pesnika tatarske zajednice, koji je pisao ne samo na tatarskom, već i na osmanskom turskom. Ima zbirku pesama pod nazivom „Posvete“, a prva pesma ove zbirke, na kojoj se nalazi i slika, posvećena je kraljici Elizabeti, Karmen Silvi. Ovo divljenje rumunskog društva prema rumunskoj kulturi materijalizovalo se i kroz prevode rumunskih pisaca na turski i tatarski jezik. Na primer, Emineskuov „Lučafarul“ je preveden na turski i tatarski od strane pisaca zajednice“.

Deo muslimanske zajednice izabrao je radikalno rešenje emigracije. Ali drugi deo je odlučio da ostane. Metin Omer:

„Prvi impuls je bio emigracija, o tome se raspravljalo u tadašnjoj zajednici. Jedan od najvećih problema bio je taj što bi mladi muslimani morali da služe vojni rok u hrišćanskoj vojsci, što je bilo neprihvatljivo za mnoge članove zajednice. Ali nedugo zatim, počele su da se pojavljuju elite zajednice koje su se protivile procesu emigracije. I tu je stav rumunskih političkih elita, posebno suverena Karola I, koji je pokušavao da ubedi muslimansko stanovništvo da ostane i koji je pokušavao da stvori institucionalni i kulturni okvir kroz koji bi se želje ove zajednice poštovale, bio veoma važan. U međuratnom periodu, slika Ataturka je takođe bila veoma važna. Međutim, fenomen emigracije je bio opsežan, od 1878. do 1940. godine emigriralo je približno 200.000 Turaka i Tatara.“

Komunizam su u potpunosti osetili i muslimani u Rumuniji. Metin Omer:

„Komunistički režim je bio traumatičan, baš kao i za ostatak društva. U slučaju turske i tatarske zajednice, govorimo i o nasleđu koje je nekako ostalo iz međuratnog perioda, što ju je dovelo u delikatnu situaciju pred komunističkim vlastima. U slučaju i Tatara i Turaka, govorimo o odnosu sa Turskom, prostorom sa kojim su se identifikovali. A u slučaju Tatara, štaviše, situacija je bila i zbog činjenice da je tokom međuratnog perioda deo tatarskih elita imao projekat, u početku kulturni, ali koji je tokom Drugog svetskog rata bio čak i politički, naime, stvaranje tatarske države na Krimskom poluostrvu. Pred kraj Drugog svetskog rata, vlasti u Moskvi su odlučile da deportuju celokupno tatarsko stanovništvo. 18. maj 1944. je trenutak koji se zapravo smatra genocidom, kako od strane tatarske zajednice, tako i od strane nekoliko parlamenata sveta.“

Prema popisu iz 2021. godine, u Rumuniji danas živi oko 39.000 Turaka i Tatara, što predstavlja 2% stanovništva.