Kraljica Marija u Americi

Kraljica Marija od Rumunije, supruga kralja Ferdinanda I, bila je jedna od velikih ličnosti koje su stvorile današnju Rumuniju.

Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 02.11.2026, 14:50

Kraljica Marija od Rumunije, supruga kralja Ferdinanda I, bila je jedna od velikih ličnosti koje su stvorile današnju Rumuniju. Stvorila je Rumuniju snažnom voljom, inteligencijom, obrazovanjem, osećajem za istoriju, odanošću, herojstvom, diplomatskom veštinom, prisustvom. Marija od Rumunije je jedan od velikih uzora koji važe zauvek, a koje Rumunija nudi čovečanstvu. Jer Marija je, kroz ono što je učinila za svoju zemlju, univerzalni uzor. U jesen 1926. godine, 18. oktobra, vladarka Rumunije, u pratnji dvoje od svoje petoro dece, princeze Ileane i princa Nikolaja, krenula je u privatnu posetu severnoameričkom kontinentu, koja će postati legendarna. U štampi tog vremena se ova poseta naziva i „američka turneja“, a poseta je trajala više od mesec dana, do 24. novembra. Štefanija Dinu je istoričarka Kraljevskog doma Rumunije i kraljičinu posetu 1926. godine nazvala je nečim o čemu je kraljica davno sanjala.

„Bila je to poseta koju je nekako želela. Misao o dolasku u Ameriku u nju su usadili još 1919. godine ova dva njena avanturistička prijatelja, sanjari Lui Fuler i Samjuel Hil, koje je upoznala u Parizu, njeni američki prijatelji sa kojima je sarađivala tokom Prvog svetskog rata, pukovnici Henri V. Anderson i Liton Ament. A trenutak za ostvarenje ovog njenog sna bila je 1926. Naravno, poseta je bila pripremljena, nije bila prepuštena slučaju. Potpisan je niz ugovora sa američkim publikacijama u kojima se pojavila posebna rubrika pod nazivom „Kraljičin savet“, štampana u seriji američkih publikacija koje su se pojavljivale širom Sjedinjenih Američkih Država. Tako su Amerikanci čitali ove tekstove koje je napisala kraljica Marija o kraljevskoj porodici, o Rumuniji, i počeli su da je upoznaju.“

Rumunska vladarka je ponovo pisala istoriju, ovog puta u Novom svetu, kroz odličan utisak koji je ostavljala. Štefanija Dinu.

„Kraljica, koja je takođe bila dobra spisateljica, potpisala je ugovor i sa Alijansom severnoameričkih novina, skoro 70 publikacija, koje su se pojavljivale i u Americi, imale su ekskluzivnost. Za ove publikacije je morala da napiše 24 članka tokom cele turneje. Dakle, nakon što se povukla u svoju hotelsku sobu, morala je da počne da piše i deli svoje utiske. Njen doček u Americi je bio kolosalan, čak ni ona sama nije očekivala takav doček. Bilo je kao san, rekla je, teško je zamisliti, sa celim zatvorenim bulevarom Brodvej, sa njom i kraljevskim svitom u otvorenim automobilima, sa tim konfetama koje padaju sa neba i tim trakama sa nebodera čije vrhove, kaže, nije mogla da vidi. I doček u Njujorku, u gradskoj kući, takođe je bio izvanredan.“

Ameriku je osvajala kraljica iz nepoznate istočnoevropske zemlje, kraljica puna šarma, empatije i humanizma. Štefanija Dinu:

„Većina govora koje je održala bili su improvizovani. Govorila je na francuskom, engleskom i rumunskom jeziku, ali ono što ju je najviše impresioniralo je činjenica da je morala da govori na radiju. To su bili emitovani govori, tako da su ih čuli mnogi Amerikanci, u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi. Dočekana je sa velikom pompom, sa velikim entuzijazmom. Sastala se sa guvernerima, gradonačelnicima, zamenicima gradonačelnika, predsednicima privrednih komora, fotografima, novinarima. Jedan novinar ju je, na primer, pitao po sletanju u Njujork koliko biskvita pojede za doručak ujutru. Dakle, tipično američka pitanja, rekli su novinari rumunskog lista „Univerzul“, list je imao ekskluzivnost. Takođe su je pitali zašto je toliko obožavana, zašto je bila tako uspešna. A ona je odgovorila zato što je videla drveće pre nego što je videla šumu. To jest, kada bi pogledala masu, izabrala bi lice i gledala bi pravo u oči te osobe. Za nju to nije bila gomila ljudi, već žena, muškarac, dete, invalid, policajac. Odgovorila je da se svima osmehuje i tada više nije bila veoma udaljena strankinja i vladarka, koja bi trebalo da bude veoma udaljena od gomile koja ju je obožavala. Bila je topla osoba, empatična osoba.“

Marija od Rumunije je takođe ostavila u arhivi susret sa potomcima najstarijih stanovnika Amerike, Prvih naroda. Štefanija Dinu:

„Želela je da se sastane sa Indijancima, Sijuksima, Crvenim Tomahavkom, sa perjanicom od orlovog perja koju je dobila od Crvenog Tomahavka. Zvali su je Ratnica jer je ovom indijanskom poglavici rečeno da je dala izuzetan doprinos tokom Prvog svetskog rata. A Crveni Tomahavk je smatrao da kraljica zaslužuje ovu perjanicu od orlovog perja. Takođe je dobila ime, Vinjan Kipanpi Vin, što bi značilo Žena koju zovem. Objašnjenje za ovo ime bilo je da su Rumunima bila potrebna kraljica Marija i da su je zvali. Ona je, zapravo, bila veoma daleko od svoje zemlje. Rekla je da je veoma dugo oklevala da dođe u Ameriku jer joj se činilo strašno što će biti tako dugo, tako daleko od Rumunije.“

Pre 100 godina, kraljica Marija od Rumunije osvojila je Ameriku. Učinila je to kroz ono što je bila i ono što je nudila onima oko sebe.