Brankuši – Fotografija. Nevidljivi atelje (14.11.2026)


Godina 2026. proglašena je zakonom za „Godinu Konstantina Brankuša“, povodom obeležavanja 150 godina od rođenja čuvenog vajara.

Dragana Diamandi и Ștefan Baciu, 14.11.2026, 09:00

Godina 2026. proglašena je zakonom za „Godinu Konstantina Brankuša“, povodom obeležavanja 150 godina od rođenja čuvenog vajara. Tim povodom, u Rumuniji i inostranstvu organizovane su konferencije i otvorene izložbe posvećene umetniku koji je imao veliki uticaj na razvoj moderne svetske umetnosti.
Zato je grad Targu Žiju od 22. do 26. oktobra bio domaćin Međunarodne konferencije „Filozofija forme“, posvećene ovom čuvenom rumunskom umetniku.
Konstantin Brankuši rođen je 19. februara 1876. godine u selu Hobica, nedaleko od grada Targu Žiju. Od 1894. do 1902. godine pohađao je Školu umetnosti i zanata u Krajovi, a potom i Školu lepih umetnosti u Bukureštu. Godine 1905. stigao je u Pariz, gde ga je zapazio Ogist Roden. Nakon perioda šegrtovanja u Rodenovom ateljeu, svoje prve skulpture izradio je u radionici na Monparnasu.
Godine 1916. uredio je svoj atelje u ulici Impas Rozen, u kojem je stvarao dela koja su danas poznata širom sveta.
Još od dolaska u francusku prestonicu, Konstantin Brankuši pokazivao je veliko interesovanje za fotografiju. Kada je dobio foto-aparat, počeo je da fotografiše svoje skulpture.
Na izložbi „Brankuši – Fotografija. Nevidljivi atelje“, nedavno otvorenoj u Targu Žijuu, posetioci su mogli da vide 33 originalne fotografije koje je snimio sam umetnik. Fotografije potiču iz kolekcije galerije „Dejvid Grob“.
U početku je Brankuši fotografisao svoja dela pokušavajući da prikupi novac za izlivanje u bronzi skulptura koje je prethodno oblikovao u glini. Fotografije predstavljene na ovoj izložbi nastale su kasnije, uglavnom u njegovom ateljeu, i prikazuju način na koji je svetlost padala na skulpture i njihove postamente.
Eduard Enake, mladi istraživač stvaralaštva Konstantina Brankuša, prvi put se našao u ulozi kustosa izložbe. Objasnio nam je zašto je Brankuši bio toliko privučen fotografijom.
Eduard Enake:
„Mnogo je eksperimentisao i bio je veoma strastven kada je reč o fotografiji. U poslednjim godinama njegovog života, fotografija se više ne može posmatrati kao neka vrsta fusnote uz skulpturu, već postaje samostalno umetničko delo. Pošto smo izložbu osmislili kao putovanje u Brankušijev svet, započeli smo je ulaskom u njegov svet, odnosno fotografijom poštanskog sandučeta koje se nalazilo na ulazu u njegov atelje. Fotografija je anonimna. Zatim ulazimo u deo posvećen autoportretima. Brankuši u jednom trenutku više nije dozvoljavao drugima da fotografišu njegove skulpture. Zato je u jednom uglu ateljea napravio malu fotografsku laboratoriju, čije je zidove okrečio u belo, upravo da bi se stopila sa prostorom, nestala i postala nevidljiva u njegovom belom ateljeu. Iz te mračne komore sačuvano je nekoliko stotina negativa i više od 1.500 fotografija, koje se danas nalaze u Centru Pompidu u Parizu.
Vasile Djordjesku paleolog, koji je poznavao Brankušija, napisao je možda najlepše reči o tome kako je Brankuši vajao svetlošću. Mislim da je to ovde sasvim očigledno.
Fotografije su jedino mesto na kojem su sačuvani određeni eksperimenti koje je Brankuši izvodio. One su možda i jedini način da nam se umetnik, koji nije objašnjavao svoja dela, obrati i govori o sopstvenoj skulpturi.
Putem fotografije pokazao nam je kako želi da posmatramo njegova dela, kako želi da budu izložena i osvetljena, ali i kako želi da ih tumačimo. Napravio je veliki broj različitih postavki i grupnih instalacija svojih radova.“
Eduard Enake je učenik Doine Lemni, istoričarke umetnosti i istraživačice specijalizovane za stvaralaštvo Konstantina Brankuša.
Jedan deo izložbe „Brankuši – Fotografija. Nevidljivi atelje“, u Targu Žijuu, posvećen je umetnikovim autoportretima.
Eduard Enake:
„Prvi deo izložbe posvećen je autoportretima, a u centru tri autoportreta imamo dokument. To je zahtev za pasoš koji je Brankuši podneo 1933. godine rumunskoj legaciji u Parizu. U tom zahtevu nalazi se i opis službenika koji je tamo radio. On je Brankušija opisao kao naizgled sasvim običnog muškarca, srednjeg rasta, smeđih očiju i sede kose.
Možda je to jedini trenutak na celoj izložbi u kojem Brankušija vidimo onako kako su ga videli drugi – kao običnog građanina koji podnosi zahtev za izdavanje pasoša.
Na svim ostalim autoportretima i fotografijama predstavljen je onako kako je želeo da ga drugi vide i kako je, možda, želeo da ga pamte, jer je bio veoma svestan sopstvenog značaja i mesta koje će zauzeti u budućnosti.
Brankušijeva priča o fotografiji počinje 1914. godine, kada je, povodom svoje prve samostalne izložbe u Njujorku, u galeriji Alfreda Štiglica, napisao galeristi da fotograf nije dobro izradio fotografske otiske. Tada je odlučio da se ubuduće sam bavi fotografisanjem i da sam fotografiše svoja dela.
Kasnije mu je Men Rej pomogao da kupi foto-aparat i stativ, a ponudio mu je i da odnese negative u laboratoriju na razvijanje.
Međutim, Brankuši je bio pravi majstor, kako često ističe gospođa Doina Lemni, i insistirao je na tome da sam razvija svoje fotografije. Napravio je sopstvenu mračnu komoru i vlastitu fotografsku laboratoriju.“
Kustos izložbe Eduard Enake istakao je da je Brankuši zahtevao da sve posete njegovom ateljeu budu unapred najavljene i da se odvijaju prema određenom ritualu, u zavisnosti od svetlosti. Ukoliko je napolju bilo oblačno, postojala je velika mogućnost da poseta bude otkazana.
Jedan deo izložbe posvećen je Brankušijevom ateljeu.
Eduard Enake:
„Sada ulazimo u Brankušijev atelje, prostor kojem je posvetio čitav svoj život i stvaralaštvo. Na izložbi su predstavljeni i odlomci iz filmova koje je Brankuši snimao, uključujući i neke koje je sam napravio. Tu su i video-materijali koje su snimile gospođa Doina Lemni i ekipa Centra Pompidu. Oni nas na neki način dovode u savremeno doba i pokazuju kako se dijalog sa Brankušijevim delom nastavlja kroz vreme. Godine 1926, kada je brod uplovljavao u njujoršku luku, Brankuši je izdaleka ugledao Menhetn i njegove tadašnje oblakodere. Tada je rekao da ga taj grad podseća na njegov atelje. Time je želeo da kaže da ništa nije nepomično i kruto. Upravo to vidimo i u njegovom kasnijem stvaralaštvu. Mnogo je eksperimentisao sa postamentima svojih skulptura. To je tema koju sam tek počeo da istražujem i za koju verujem da je još uvek nedovoljno istražena.“
Atelje Konstantina Brankuša u Parizu rekonstruisan je na osnovu fotografija koje je za sobom ostavio čuveni rumunski vajar.
Brankuši je testamentom francuskoj državi ostavio oko 700 negativa i više od 1.500 fotografija.