Izložba „Maks Herman Maksi – Od avangarde do socijalizma“ (28.01.2023)

Muzej umetnosti Rumunije (MNAR) donosi javnosti, do kraja aprila, novu izložbu: M.H. Maksi – Od avangarde do socijalizma. Maks Herman Maksi (1895-1971) bio je rumunski umetnik jevrejskog porekla, slikar, scenograf, univerzitetski profesor na Institutu lepih umetnosti. Maksi je bio jedna od najznačajnijih ličnosti rumunske avangarde, osnivač avangardnog časopisa Integral“, direktor Muzeja rumunske umetnosti. Ličnost koliko složena i moćna toliko kontroverzna i kritikovana, umetnik koji je stvarao u dve različite epohe: monarhijskoj Rumuniji (do 1947) i Rumuniji novog komunističkog režima (u drugom delu svog života). Izložba predstavlja umetnikov rad prateći hronološki tok njegove biografije, kroz slike, grafike, scenografske projekte, umetničke predmete i časopise. O izložbi i o Maksiju razgovarali smo sa generalnim direktorom Muzeja umetnosti Rumunije, Kalinom Steđereanom, kustosom izložbe: ,,Bio je izuzetna ličnost rumunske umetnosti 20. veka, pre svega kao vođa, vođa avangardnog pokreta u međuratnom periodu, tvorac značajnog avangardnog časopisa Integral“, radionice dekorativne umetnosti oko ovog časopisa. Bio je i veoma talentovan scenograf koji je radio sa raznim avangardnim pozorišnim grupama. Nakon uspostavljanja komunističkog režima, bio je na rukovodećim pozicijama u državnom aparatu, na primer, bio je predsednik Umetničkog fonda, a od 1950. postao je direktor prvog Nacionalnog umetničkog muzeja Rumunije, pod nazivom Muzej umetnosti Rumunske Narodne Republike“. Podržavao je avangardni pokret, koji je upoznao prvenstveno u Nemačkoj, gde je studirao, a kasnije postao jedan od organizatora velikih izložbi avangardne umetnosti u međuratnoj Rumuniji i saradnik svih avangardnih časopisa ovog perioda, oni su platforma gde se vizuelna umetnost susrela sa stvaranjem, sa filozofijom, sa svime što je značilo obnova umetničkog jezika. Bio je veoma blizak sa Marćelom Jankuom. Takođe, bio je veoma blizak sa Tristanom Carom, na primer, Ilarijem Voronkom, Jonom Kalugaruom, sa kojima su sarađivali u časopisu Integral“. U suštini, to je bilo u veoma bliskoj vezi, jer su se vrednosti i elite prepoznale i tražile društvo jedna drugoj. On je postao član Komunističke partije već 1942. Bio je to veoma težak period, kada je jevrejsko stanovništvo bilo proganjano, bilo je onih akcija koje su zapravo vodile, imale za cilj da dovedu do nestanka jevrejske nacionalnosti. Ali avangarda je, generalno, okupljala ljude sa levičarskim uverenjima. Ali prelazak na recept socijalističkog realizma obavljen je na nešto drugačiji način nego kod drugih umetnika. Fokusirao se na siromašne u Rumuniji. 30-40 godine su dokaz ovog interesovanja za radnike, za rudare, za ove klase koje nisu bile među najomiljenijima. Sama izložba, sa stanovišta koncepta, ima u vidu činjenicu da je bio aktivan u dva različita, ali gotovo jednaka perioda: monarhijskom i komunističkom, u kojem je svaki put bio vodeća ličnost. U prvom delu, očigledno, bio je promoter obnove umetničkog jezika koji je bio potreban našoj kulturi, tim pre što je bilo neophodno povezati se i sa internacionalnim duhom. A, u drugom delu davao je signale vezane za izvesnu slobodu stvaralaštva, izvesnu slobodu predstavljanja, što ga je na neki način vratilo elementima izražavanja korišćenim u međuratnom periodu. Naravno, bez istog dometa, bez istog daha, ali činjenica da su te stvari bile moguće nakon perioda ideološkog pritiska i ideološkog dogmatizma predstavljalo je veoma snažan signal za čehovske kolege“.

Ion Puican, 28.01.2023, 17:13

Muzej umetnosti Rumunije (MNAR) donosi javnosti, do kraja aprila, novu izložbu: M.H. Maksi – Od avangarde do socijalizma. Maks Herman Maksi (1895-1971) bio je rumunski umetnik jevrejskog porekla, slikar, scenograf, univerzitetski profesor na Institutu lepih umetnosti. Maksi je bio jedna od najznačajnijih ličnosti rumunske avangarde, osnivač avangardnog časopisa Integral“, direktor Muzeja rumunske umetnosti. Ličnost koliko složena i moćna toliko kontroverzna i kritikovana, umetnik koji je stvarao u dve različite epohe: monarhijskoj Rumuniji (do 1947) i Rumuniji novog komunističkog režima (u drugom delu svog života). Izložba predstavlja umetnikov rad prateći hronološki tok njegove biografije, kroz slike, grafike, scenografske projekte, umetničke predmete i časopise. O izložbi i o Maksiju razgovarali smo sa generalnim direktorom Muzeja umetnosti Rumunije, Kalinom Steđereanom, kustosom izložbe: ,,Bio je izuzetna ličnost rumunske umetnosti 20. veka, pre svega kao vođa, vođa avangardnog pokreta u međuratnom periodu, tvorac značajnog avangardnog časopisa Integral“, radionice dekorativne umetnosti oko ovog časopisa. Bio je i veoma talentovan scenograf koji je radio sa raznim avangardnim pozorišnim grupama. Nakon uspostavljanja komunističkog režima, bio je na rukovodećim pozicijama u državnom aparatu, na primer, bio je predsednik Umetničkog fonda, a od 1950. postao je direktor prvog Nacionalnog umetničkog muzeja Rumunije, pod nazivom Muzej umetnosti Rumunske Narodne Republike“. Podržavao je avangardni pokret, koji je upoznao prvenstveno u Nemačkoj, gde je studirao, a kasnije postao jedan od organizatora velikih izložbi avangardne umetnosti u međuratnoj Rumuniji i saradnik svih avangardnih časopisa ovog perioda, oni su platforma gde se vizuelna umetnost susrela sa stvaranjem, sa filozofijom, sa svime što je značilo obnova umetničkog jezika. Bio je veoma blizak sa Marćelom Jankuom. Takođe, bio je veoma blizak sa Tristanom Carom, na primer, Ilarijem Voronkom, Jonom Kalugaruom, sa kojima su sarađivali u časopisu Integral“. U suštini, to je bilo u veoma bliskoj vezi, jer su se vrednosti i elite prepoznale i tražile društvo jedna drugoj. On je postao član Komunističke partije već 1942. Bio je to veoma težak period, kada je jevrejsko stanovništvo bilo proganjano, bilo je onih akcija koje su zapravo vodile, imale za cilj da dovedu do nestanka jevrejske nacionalnosti. Ali avangarda je, generalno, okupljala ljude sa levičarskim uverenjima. Ali prelazak na recept socijalističkog realizma obavljen je na nešto drugačiji način nego kod drugih umetnika. Fokusirao se na siromašne u Rumuniji. 30-40 godine su dokaz ovog interesovanja za radnike, za rudare, za ove klase koje nisu bile među najomiljenijima. Sama izložba, sa stanovišta koncepta, ima u vidu činjenicu da je bio aktivan u dva različita, ali gotovo jednaka perioda: monarhijskom i komunističkom, u kojem je svaki put bio vodeća ličnost. U prvom delu, očigledno, bio je promoter obnove umetničkog jezika koji je bio potreban našoj kulturi, tim pre što je bilo neophodno povezati se i sa internacionalnim duhom. A, u drugom delu davao je signale vezane za izvesnu slobodu stvaralaštva, izvesnu slobodu predstavljanja, što ga je na neki način vratilo elementima izražavanja korišćenim u međuratnom periodu. Naravno, bez istog dometa, bez istog daha, ali činjenica da su te stvari bile moguće nakon perioda ideološkog pritiska i ideološkog dogmatizma predstavljalo je veoma snažan signal za čehovske kolege“.

Kalin Steđerean nam je takođe rekao o Maksijevoj aktivnosti u upravi muzeja umetnosti: Maksi je praktično konfigurisao postavku ovog muzeja. Znajte da su najbolji slikarski depoziti koji je Maksi postavio u ovom muzeju. On je sa ostalim kolegama konfigurisao Galeriju rumunske umetnosti i Galeriju svetske umetnosti. Imao je i ideju o paralelnim aktivnostima sa izložbenim i to za opštu kulturalizaciju javnosti i povezivanje umetnosti sa životom uopšte“.

Tokom otvaranja, predsednik Federacije jevrejskih zajednica u Rumuniji, Silviu Veksler izneo je neka razmišljanja o Maksiju: Maksi je jedna od najkompleksnijih ličnosti rumunske umetnosti, ali je istovremeno i jedan od najistaknutijih jevrejskih umetnika u Rumuniji, zajedno sa Marćelom Jankuom, zajedno sa Viktorom Braunerom su, ako hoćete, najvidljiviji i najistaknutiji, lako prepoznatljivo prisustvo jevrejskih umetnika u Rumuniji. Maksi je istovremeno, kao umetnik, izuzetno kompleksna figura, čije stvaralaštvo uveliko varira u kontekstu epoha kroz koje je prošao. Neophodno je da, kada njegove slike se posmatraju, da budu predstavljen i kontekst u kome su nastale i u kome je Maki obavljao svoju delatnost. Iako je on tako istaknuta ličnost, istovremeno je, nažalost za šire društvo, mnogo, mnogo premalo poznata i onda činjenica da se takva izložba održava u Narodnom muzeju umetnosti posebna je šansa za one koji nisu poznavali njegovo stvaralaštvo“.

Silviu Veksler nam je takođe govorio o Maksiju čoveku:Mislim da ne možemo da apstrahujemo ljude. Mislim da možemo doći do tačke kada shvatite da ponekad stvaranje nije vezano za određene negativne aspekte čoveka, ali ne možete to potpuno da izbrišete. Ako želite, najviše čuvena situacija ove prirode što se tiče Vagnera. I do danas Vagner je umetnik ne samo izuzetno kontroverzan, već, na primer, u Izraelu mislim da je bio samo jedan koncert. Istovremeno, ne možemo da ne smatramo Vagnerovo stvaralaštvo kao fundamentalno za operu. Ali ne slažem se sa pokušajima da se izbrišu negativni aspekti čovekovog života samo zbog njegovog stvaralaštva. To su dve stvari za koje mislim da se dopunjuju, moraju se znati paralelno i razumeti prava vrednost dela. I na kraju dana, neizbežno je da će ono što umetnik misli uticati na rad. Zato bih naglasio da je dodatna vrednost ove izložbe posvećene Maksiju to što predstavlja sve aspekte njegovog života. Ne to nije samo serija izloženih slika, što bi, siguran sam, bilo dobrodošlo samo po sebi, ali kontekst društva u kojem je stvarao, način na koji je njegov život evoluirao i transformisao, i kako je uticao na njegov rad, veoma su važni.