Rumunska tipografija za Levanta
Između 16. i 19. veka, rumunske kneževine bile su deo istočnog kulturnog sveta kojim je dominiralo Osmansko carstvo.
Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 08.09.2025, 17:23
Između 16. i 19. veka, rumunske kneževine bile su deo istočnog kulturnog sveta kojim je dominiralo Osmansko carstvo. Smeštene na periferiji pravca islamske ekspanzije, rumunske kneževine su podržavale hrišćane Levanta putem crkvenih knjiga. Tako su se na rumunskom prostoru pojavili prvi hrišćansko-pravoslavni tekstovi na arapskom jeziku. Polikarp Kiculesku je specijalista za retke stare knjige i od njega smo saznali detalje o značaju koji su knjige iz Vlaške i Moldavije imale za levantinske hrišćane.
„Počevši od Aleksandrije u Egiptu i Jerusalima, pa sve do Bejruta, postojale su hrišćanske zajednice koje nisu imale mogućnost da štampaju ove knjige na svom jeziku. Zašto nisu mogle? Zato što je carstvo koje je vladalo tim teritorijama podvrgavalo hrišćane diskriminatornim, ekonomskim i društvenim uslovima. I zbog toga su hrišćani često bili primorani da se odreknu hrišćanske vere jer nisu mogli da plaćaju poreze, koji su bili veći od poreza drugih. S druge strane, gubili su svoje crkve, nesposobni da plate poreze koji su im nametnuti, i nije moglo biti reči o štampanju knjiga, odnosno negovanju vere, njenom održavanju u redovima hrišćanskih zajednica. Iz tog razloga, patrijarsi Antiohije i Aleksandrije, ali i oni Jerusalima i Carigrada, krenuli su na veoma duga i naporna putovanja u zemlje kojima su vladali hrišćanski prinčevi koji su bili otvoreni za podršku i doprinos opstanku hrišćanskih zajednica u velikim teškoćama.“
Istorija štampanih tekstova na rumunskom prostoru za hrišćane iz Levanta počinje krajem 17. veka. Polikarp Kiculesku.
„U vreme Konstantina Brankovjanua, vladara-mučenika, koji je pored sebe imao genija tipografske umetnosti, gruzijca Antima Ivireanula, takođe svetog mučenika, dve važne ličnosti u istoriji Vlaške, bilo je moguće štampati na arapskom jeziku, po prvi put u svetu, pravoslavne tekstove upućene pravoslavnim hrišćanima iz Levanta. Prva pravoslavna knjiga na svetu za njih štampana je u Snagovu, 1701. godine, bila je to Sveta liturgija, a ona prikazuje gravure i pažnju sa kojom je izvedena. Vladar Vlaške nije samo finansirao ovaj početak arapskih knjiga, već je finansirao i tehnologiju, kakva je bila u to vreme, ali koja je bila veoma plodonosna. Izgleda da je patrijarh Atanasije III Dabas, bliski prijatelj Brankovjanua i Antima Ivireanula, poneo ne samo prve dve knjige štampane arapskim pismima u Snagovu i Bukureštu, 1701. i 1702. godine, već i štamparsku opremu i zanatlije da ih nauče kako da ih koriste. I tako, on je postavio u Alepu, u Siriji, štampariju iz čije je proizvodnje sačuvano jevanđelje štampano 1706. godine, psaltir takođe iz 1706. godine, objavljen sa prelepim grbom Brankovjanua. Grb je, očigledno, dokaz ne samo primljenog finansiranja, već i zahvalnosti arapske pravoslavne zajednice u Alepu, u Siriji.“
Brankovjanuova i Antimova pažnja se takođe okrenula ka Crnom moru.
„Još jedan rezultat pokroviteljstva Konstantina Brankovjanua, ovog puta za gruzijske hrišćane, bilo je jevanđelje štampano u Tbilisiju 1709. godine, koje je potpisao sam Antim Ivireanu. To je posveta, poklon, finansijeru vere u ovom delu Kavkaza, današnjoj Gruziji.“
Kako kaže Polikarp Kiculesku, istočni duh je uvek bio više sklon kontemplaciji. To se videlo i na grafikama.
„Istok je, generalno, bio više zainteresovan za poeziju i molitvu, za misticizam, iako su iz njega proizašli dogmatičari velike vrednosti poput Svetog Jovana Damaskina u Siriji. Istok je izbegavao teološke spekulacije i više je koristio katehizam koji se obavljalo kroz liturgiju i molitvu u crkvi. Stoga je pravoslavna arapska štamparija, po prvi put u svetu, počela sa liturgijom i časoslovima. Naravno, štamparija je nastavila sa jevanđeljima sa komentarima, sa psaltirom, poslanicom o pokajanju, oni su se pojavili u Alepu, kasnije, do 1711. godine. Postojale su i knjige propovedi i tako dalje. Rumunske knjige predstavljale su izvore za arapske, uključujući i sa grafičke tačke gledišta, samo sa tačke gledišta samog liturgijskog teksta.“
Smrt Konstantina Brankovjanua 1714. godine nije dovela do prestanka podrške hrišćanima na Bliskom istoku.
„Rumunske zemlje nisu napustile projekat podrške hrišćanima u Levantu, a još jedan korifej pravoslavne misije bio je patrijarh Silvestru Antiohijski. Sredinom 18. veka često je dolazio u Vlašku i Moldaviju gde su kneževi Konstantin i Joan Mavrokordat, sinovi velikog kneza Nikole Mavrokordata, takođe finansirali štampanje knjiga o kojima jedva da smo imali pomena pre nego što smo ih otkrili. Broj publikacija koje su se pojavile u Jašiju i Bukureštu na arapskom jeziku povećao se sredinom 18. veka. U stvari, rumunski doprinos je bio mnogo bogatiji, mnogo raznovrsniji. Patrijarh Silvestru je štampao nekoliko knjiga u Jašiju i Bukureštu, od kojih su neke bile molitvenici, druge koje su izražavale pravoslavni stav u suočavanju sa izazovima koji su se pojavili kada se deo Antiohijske crkve ujedinio sa Rimom, 1724. godine.“
Rumuni su doprineli podršci hrišćanima na Istoku u 17. i 18. veku štampanjem knjiga. One su bile zraci nade za mnoge koji su tražili mir u svojoj veri.
