Fabrika „23. Avgust“
Zakonom br. 119 od 11. juna 1948. godine, komunistička država je nacionalizovala industrijska, bankarska, osiguravajuća, rudarska i transportna preduzeća.
Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 15.09.2025, 14:05
Zakonom br. 119 od 11. juna 1948. godine, komunistička država je nacionalizovala industrijska, bankarska, osiguravajuća, rudarska i transportna preduzeća. Drugim rečima, država je konfiskovala sredstva za proizvodnju. Jedna od fabrika konfiskovanih u to vreme bila je fabrika Malaksa, tvorevina industrijalca Nikolaja Malakse početkom 1920-ih. One će biti preimenovane u fabriku „23. Avgust“ i, zajedno sa drugom velikom fabrikom kao što je „Republika“, na jugoistoku Bukurešta, činiće jednu od velikih industrijskih platformi socijalističke Rumunije. Skoro 80 godina, fabrika „23. Avgust“ proizvodila je železnički transport, motore i delove za naoružanje. Inženjer Pamfil Ilijesku zaposlio se u fabrici „23. Avgust“ 1958. godine. U intervjuu za Centar za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije 2002. godine, Ilijesku se prisetio da su krajem 1950-ih fabrike još uvek radile zahvaljujući veštini starih tehničara.
„U fabrici „23. avgust“, direktor je bio Putinika, iz redova radnika. Bio je veoma pametan momak i veoma ljubazan. Imao je posebne odnose sa premijerom Kivuom Stojkom, ne znam da li su bili rođaci, i vodio je politiku koja je bila prilično pogodna za fabriku. To jest, na svoju odgovornost, zadržao je neke stare stručnjake na rukovodećim pozicijama. Na primer, čak je i tehnički direktor bio bivši vlasnik kompanije koga je, na svoju odgovornost, zadržao jer je zaista bio i dobar organizator i dobar zanatlija, ali pre svega je bio veoma dobar organizator. I još uvek je imao inženjere iz, recimo, stare garde, odnosno inženjere obučene u Malaksino vreme.“
Ekonomska ideologija komunizma zasnivala se, od samih svojih početaka, na kopiranju proizvoda iz industrijalizovanih kapitalističkih zemalja. Pamfil Ilijesku.
„U to vreme je bila intenzivna aktivnost asimilacije novih proizvoda. Radilo se o asimilaciji proizvodnje kompresora po engleskoj licenci i pojavio se problem asimilacije novih motora. Motori su još uvek bili posle rata po mađarskom modelu koji je, pak, bio kopija nemačkog. Počev od ’63-’64. godine usvojena je praksa kupovine licenci. Do tada su se ljudi više bavili kopiranjem. To jest, uzeli ste motor, rasklopili ga, uradili analize, videli kako možete da napravite svaku komponentu i to je to. Niste imali pravo na izvoz.“
Ali je bilo potrebno više da bi takav kolos bio profitabilan. Pamfil Ilijesku.
„Kada je rumunsko tržište otvoreno za izvoz, sve je moralo biti regulisano. A onda su morale biti zvanično kupljene strane licence. Tako je licenca za kompresor kupljena od Engleske i počeli su pregovori o kupovini licence za motor. A postojale su i licence za hidraulične grupe za lokomotive od jedne austrijske kompanije i drugih. To je davalo pravo da se naši proizvodi izvoze. Lokomotive su, u početku, rađene po ruskim modelima. Nakon toga, započeti su pregovori sa Švajcarcima. Vagoni su bili ruski. I mi smo imali određenu tradiciju proizvodnje vagona u zemlji, ali to je bila kombinacija sa Sovromima, od kojih smo mogli da kopiramo bez ikakvih ograničenja. Licenca za kočionu opremu je obnovljena, motori su kupljeni od Nemaca putem direktnih pregovora, a došlo je do asimilacije u zemlji. To jest, dali su nam samo pravo na proizvodnju i projektovanje. Na primer, tenkovski motori su asimilovani bez licence. Nemci bi dolazili, jer su nešto sumnjali, dolazili bi i proveravali nas da li pravimo kućišta motora, a mi bismo to poricali. U stvari, bili su u srodstvu, što znači da je većina delova motora bila zajednička sa onima od kojih je licenca kupljena. Postojali su određeni delovi specifični za motore tenkova koje smo tajno asimilirali.“
Sistemska kriza režima uticala je i na rad fabrika tokom velike krize osamdesetih godina 20. veka. Pamfil Ilijesku.
„Postojali su sektori veličine određenog nivoa, ali drugi sektori su ostajali na nedostižnom nivou. Tako je došlo, na primer, do toga da je fabrika „23. Avgust“ sposobna da proizvodi glavne delove: radilice, klipove, pa čak i glave cilindara na određenom nivou, ali mali delovi fabrike nisu mogli, koristeći ceo kapacitet fabrike, biti obezbeđeni čak ni po stopi od 35%. To je bio zaključak u određenom trenutku. Nije bilo načina da se ovako funkcioniše i nikada nije funkcionisalo. Planski zadatak je bio 15.000 motora godišnje, nikada nismo uspeli da proizvedemo više od 1.200 godišnje, to je bio vrhunac. I rešenja su pronađena. Na primer, proizveden je takozvani pojam ekvivalentnog motora. To jest, rečeno je da je 15.000 motora određeni tip motora. Proizvedeni motor je bio ekvivalentan dva i po puta većem motoru u planu. A onda bismo pravili izveštaje za ovu jednačinu. Došli smo do tačke gde bismo umesto 15.000 motora zapravo pravili 1.200 motora, što je, kada se konvertuje, značilo oko 6-7.000 motora manje od plana. Bila je sprdnja.“
Preimenovana u „Faur“ posle 1989. godine, fabrika je propadala i konačno je deaktivirana. Na površini od približno 90 hektara, hale, laboratorije, razne zgrade i objekti čekaju bolja vremena.
