Rehabilitacija Lukrecija Patraškanua

Dana 16. aprila 1954. godine, pravnik Lukreciju Petraškanu, istaknuti član Rumunske komunističke partije, pogubljen je streljanjem u zatvoru Žilava.

Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 29.09.2025, 14:24

Dana 16. aprila 1954. godine, pravnik Lukreciju Petraškanu, istaknuti član Rumunske komunističke partije, pogubljen je streljanjem u zatvoru Žilava. Bio je to tragičan politički kraj za naivnog čoveka koji je verovao da će komunističke ideje doneti sreću na zemlji.

Lukreciju Patraškanu je imao 53 godine kada je preminuo. Rođen je 1900. godine u gradu Bakau, u porodici intelektualaca. Bio je doktor prava sa Univerziteta u Lajpcigu, u Nemačkoj. Smatra se jednim od osnivača Komunističke partije Rumunije, pošto je bio pristalica marksističkih ideja od 1919. godine. Pisao je tekstove o pravu, istoriji, filozofiji, sociologiji i ekonomiji. Kada je Rumunija stala na stranu saveznika, 23. avgusta 1944. godine, Patraškanu je imenovan za ministra pravde. U tom svojstvu, Patraškanu je direktno učestvovao u celom procesu transformacije Rumunije iz liberalne demokratije u komunističku tiraniju i bio je u potpunosti odgovoran za to, zajedno sa drugima. Godine 1948. optužen je za nacionalizam, za veze sa britanskim špijunskim službama i za saradnju sa rumunskim obaveštajnim službama pre 1945. godine, smenjen je i stavljen u kućni pritvor. U stvari, Patraškanu je došao u sukob sa liderom stranke Georgijem Georgijuom-Dežeom, koji je delovao po tipičnoj staljinističkoj metodi eliminisanja konkurenata.

Godine 1965, nakon smrti Georgijua-Deža, komunistička partija je izabrala drugog lidera, mlađeg i ambicioznijeg Nikolaja Čaušeskua. On je želeo da ukloni staru Dežovu gardu, koju je posebno predstavljao Aleksandru Dragič. Čaušeskuova metoda je bila jednostavna, rehabilitacija Patraškanua i okrivljavanje Deževog bivšeg tima. General Sekuritatee Neagu Kosma se 2002. godine, u intervjuu za Centar za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije, prisetio rehabilitacije Patraškanua koja je počela unapređenjem Aleksandrua Dragiča.

„Čaušesku je imao tu naviku da ljude pomera kroz unapređenja. A pošto mu se to nije činilo dovoljnim, smislio je da umeša Dragiča u slučaj Patraškanu. Deo istrage i pripreme suđenja obavljen je u Ministarstvu unutrašnjih poslova, u Sekuritatei, gde je Dragič bio na čelu. Rekao je da će ga možda nekako ovde umešati. Pozvao je Jona Staneskua, koji je imenovan za šefa Sekuritatee, i pitao ga da li u arhivi postoje materijali o slučaju Patraškanu. Zamolio ga je da ih iznese na proveru. Dragič je izgleda znao šta ga čeka, kao da je posebno pripremio svoj pad. Umesto da bilo šta pomeša, da je imao neke namere da se brani u slučaju Patraškanu, mogao je da učini da fascikle nestanu, on je doveo fascikle u red.“

Da bi se stvorio privid pravednosti, odluku nije smeo da donese politički lider.

„Čaušesku je formirao komisiju koju su činili generalni tužilac, ministar pravde, šef kadrova Centralnog komiteta i drugi, i imenovao je Grigorea Radujku za sekretara ove komisije koja je istraživala slučaj Patraškanu. On je radio u vojnom odeljenju Centralnog komiteta partije. I sastavljen je dokument iz kojeg je trebalo da se dokaže Patraškanuova nevinost, i to je bio apsolutno strastven dokument, bez objektivnosti. Morao je da pokaže da je, u stvari, Patraškanu bio 100% žrtva, da je priča sa engleskom špijunažom bila izmišljotina Sekuritatee.“

General Neagu Kosma je pokušao, nekoliko decenija kasnije, da ostane objektivan u svojim sećanjima.

„Ne dovodim u pitanje Patraškanuovu lojalnost i patriotizam, njegove profesionalne i intelektualne veštine. Upoznao sam ga, bio je apsolutno poseban čovek. Ali je svakako imao neke veze. Ne kažem da je bio agent Obaveštajne službe, ali je imao neke veze sa Obaveštajnom službom da proučava i posmatra situaciju Rumunije iz perspektive. Shvatio je u čemu smo se nalazili posle 1945. godine, da smo okupirana zemlja, da bi naše spasenje moglo doći ako Zapad nešto preduzme. Vodio je neke razgovore i kada je bio na Pariskoj mirovnoj konferenciji, čak mu je ponuđeno da ostane na Zapadu. To nije značilo da su to bile ozbiljne optužbe koje je trebalo da dovedu do njegove smrti. Ali, uz Čaušeskuovo reinterpretiranje, proizašlo je da su to bile izmišljotine.“

Nakon što je arhiva dala odgovor koji je očekivao, Čaušesku je rehabilitovao Patraškanua sa svim potrebnim entuzijazmom. Neagu Kosma.

„U slučaju Patraškanua, to je bila apsolutno odvratna, orkestrirana osuda. Tada je potpisan dokument u višem ograničenom upravnom telu, Politbirou ili kako se to tada zvalo, i svi su potpisali dokument kojim ga osuđuju na smrt. To jest, složili su se sa suđenjem i kaznom. Ono što Čaušesku nije znao jeste da li je i on potpisao taj dokument kojim se osuđuje Patraškanu. Tada novoimenovani u Politbirou brinuo se da nije i on umešan, Stanesku je rekao da mu se lice ozarilo kada je saznao da nije potpisao. Nije znao da li jeste potpisao. Dakle, bio je čist, mogao je da se upusti u slučaj Patraškanu koliko god duboko jer nije bio umešan. Ovako je tekao slučaj Patraškanu.“  

Rehabilitacija Petraškanua je uspela da ojača sliku Čaušeskua kao legitimnog i pravednog vođe. Propaganda je takođe mobilisana, a igrani film „Moć i istina“, u režiji Manolea Markusa, imao je najjaču poruku.