Rumuni sa Istarskog poluostrva

Danas, van granica Rumunije, Rumuni žive u Republici Moldaviji, Ukrajini, Mađarskoj, Srbiji, Bugarskoj, susednim zemljama Rumunije, ali i u Grčkoj, Severnoj Makedoniji, Albaniji i Hrvatskoj.

Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 13.10.2025, 14:37

Ne žive svi Rumuni u Rumuniji, kao što ni drugi narodi ne žive u potpunosti u svojim zemljama. Danas, van granica Rumunije, Rumuni žive u Republici Moldaviji, Ukrajini, Mađarskoj, Srbiji, Bugarskoj, susednim zemljama Rumunije, ali i u Grčkoj, Severnoj Makedoniji, Albaniji i Hrvatskoj. Od svih ovih Rumuna, o onima u Hrvatskoj, tačnije sa Istarskog poluostrva, najmanje se govorilo. Objašnjenje je da su oni najmanja od svih rumunskih grupa i geografski najudaljeniji od kompaktne mase Rumuna u Karpatskom luku i Dunavskom slivu. Međutim, o njima se piše od sredine 19. veka, a među prvima je pisao istoričar i pisac Đorđe Asaki. Njihovim jezikom, kulturom i običajima bavili su se i slovenački filolog Franc Miklošič i Andrej Glavina, prvi Istrorumun koji je pisao iz svoje zajednice.

Posle 1918. godine, nakon nastanka Velike Rumunije, mnogi Rumuni van Rumunije su emigrirali i postali rumunski državljani. Međutim, slučajevi dolaska Istrorumuna bili su veoma retki. Domeniko Cvečić je bio jedan od onih retkih Istrorumuna koji su odlučili da postanu rumunski državljani. Godine 1937, u dobi od 11 godina, napustio je svoje rodno selo Šušnjevica da bi studirao u Rumuniji, u Klužu. Cvečić je poticao iz podplaninskog regiona, uglavnom sastavljenog od stena, koje su formirale kraški pejzaž. Stanovnici su se bavili stočarstvom i rudarstvom. Godine 2002, rekao je Centru za usmenu istoriju rumunske radiodifuzije da su šanse dece iz tih siromašnih planinskih regiona za obrazovanje bile ograničene.

„Istrorumunska deca su bila predodređena da ostanu vezana za zemlju, pomažući u roditeljskim domovima, dok ne pronađu drugi posao ili emigriraju u grad. Kod kuće smo govorili istrorumunski, govorili smo samo dijalektom. Italijanski se učio samo u osnovnoj školi, kada sam ja išao nisam znao ni reč, ni reč. Bilo je siromašnih, neki su se jedva mogli raspetljati u mreži jezika, naučili su nekoliko reči i uglavnom su čitali ili krali reči iz knjige kada je trebalo dati odgovor ili u trenutku. Neki od njih nisu napredovali zbog nesigurne ekonomske situacije svojih roditelja koji nisu mogli da ih izdržavaju u obrazovanju nakon osnovne škole.“

Reljefni uslovi nisu dozvoljavali intenzivan ekonomski razvoj područja, ali je drugi problem bio ozbiljniji: nedostatak vode. Domeniko Cvečić je opisao kako su ljudi, međutim, uspeli da dođu do tečnosti koja život znači.

„Ekonomska situacija je bila nesigurna. Zatim, ozbiljna situacija je bio nedostatak vode za piće. U tom području, na jugu, u sedam sela naseljenih Istrorumunima, postojala su samo dva izvora sa vodom za piće. Dolazila je sa brda ili planina. Prvi je bio u ravnici gde je bio rezervat za uzgoj sena za životinje, a tu je bio i drugi bunar koji su ljudi napravili za napajanje stoke. Odatle su ljudi donosili vodu za piće, bilo buradima postavljenim na kola vučenim volovima, konja je bilo manje, ili su je žene nosile na leđima. Postojala je napravljena posuda koja je bila oblikovana, presavijena na leđima žene koja je imala pojas kojim se opasivala oko struka. Osnova ove posude, nakon što bi se napunila, hvatala se za pojas i žena bi je vukla konopcem i podupirala je kako se ne bi prevrnula i mogla nositi. Situacija sa vodom za piće bila je tragična i zato su mnogi koji su bili daleko od ovih izvora konzumirali filtriranu kišnicu. Voda je tekla sa krovova kuća, kroz oluke, u bunar i tu se odvijala filtracija. To jest, taložila se. U bunaru je bio pesak, prljavi deo je stizao do dna, a čistija voda je ostajala na vrhu, ali bez ikakvog sadržaja neophodnog za ljudski organizam.“

U ovoj zajednici obeležavani su važni trenuci u životu. Verski praznici su bili najvažniji. Domeniko Cvečić:

„Praznici su se svodili, posebno Božić, na kozonak. Svinje su se držale za potrebe kuće, svaka porodica je imala svinju. Vatra, u većini kuća, posebno zimi, ložena je na ognjištu i u prostoriji gde je bila kuhinja i pripremala se hrana, zimi se meso dimilo. Druge porodice su imale peći na drva u kuhinji. Za Uskrs je bilo više kozonaka i crvenih jaja, a odrasli bi takođe <krstili> ova jela čašom vina, a deca bi ga probala, dato od roditelja ili tajno.“

Domeniko Cvečić se takođe sećao dijalekta kojim je govorio kod kuće i u zajednici:

„Istrorumunskog se manje sećam, sećam se samo reči <Cire esti tu?>, <cire> umesto <cine>, ovog rotacizma, tog intervokalnog <n> transformisanog u <r>. Nije bilo pesama i molitvi na istrorumunskom, bile su na italijanskom tokom italijanskog perioda, a u prethodnom periodu ne znam tačno, mislim na nemačkom. Nismo imali ništa od svetih stvari prevedeno na istrorumunski. <Padre nostro> bi se takođe moglo prevesti <Çaçăl (Ceaceăl) nostru carele eşti în ceruri, fie numele tău sfinţit, fie voia ta precum în cer aşa şi pre pământ.>“

Istrorumuni su mala grupa Rumuna u Hrvatskoj koji su svesni svoje osobenosti. Međutim, oni su etnička grupa koja je doprinela lokalnoj istoriji.