Nova odbrambena arhitektura Evropske unije (14.11.2025)
Posle više od sedam decenija mira i prosperitea Evrope, inicijativa Evropske unije za preispitivanje odbrane i strateške uloge potekla je u vreme rastućih tenzija i geopolitičkih promena.
Corina Cristea и Mircea Mihai, 14.11.2025, 00:00
Posle više od sedam decenija mira i prosperitea Evrope, inicijativa Evropske unije za preispitivanje odbrane i strateške uloge potekla je u vreme rastućih tenzija i geopolitičkih promena. Nepredvidljivost je reč koja na najbolji način definiše trenutno stanje vezano za situaciju u Ukrajini. Stara ubedjenja izgleda da polako nestaju. Posle višecedenijskog perioda oslanjanja na američki kišobran i NATO, velika zavisnost od američkih resursi i tehnologije može se smatrati novom vulnerabilnošču. I sve češće se govori o evropskoj strateškoj autonomiji, ne protiv Amerike, već za zdraviju ravnotežu unutar zapadne alijanse. U situaciji kada se kraj sukoba u Ukrajini ne nazire, svet očekuje odgovor na pitanje kako će se ovaj rat ipak završiti. Istoričar i profesor Armand Gošu, ekspert za bivši sovjetski prostor i spoljnopolitički analitičar kaže: ,,Postoje mnogi scenariji. Negativni scenariji koji prželjkuje Putin je kolaps Ukrajine, ulazak jedanog dela ove zemlje pod rusku kontrolu, dok će drugi deo postati gubernija, neka vrsta Belorusije, pod kontrolom političara koji diriguju u Kremlju. Drugi, manje lošiji scenarij, je najverovatnije nastavljanje rata ali sa manjim intenzitetom, što bi primoralo Evropu, Zapad, da donese odluke u vezi sa Ukrajinom. Jer ovi scenariji iako ne predvidjaju poraz Ukrajine u ratu, ovo produženje rata ne pomaže ni Zapadu ni Ukrajini i čekanje nije najzdraviji stav pred ruskom agresijom. Postoje i pozitivni scenariji koji predvidjaju povratak Rusije na demokratski put, okretanje ka Evropi, ka evropskom modelu razvoja i boljim odnosima sa Evropom, povlaćenje iz Ukrajine, priznavanje suvereniteta ove zemlje i nemešanje u unutrašnje poslove ove zemlje. Imamo pred nama mnoge scenarije, mnogi su pozitivni ali večina veoma negativni’’.
U ovom kontekstu, Evropska unija korača ka novoj odbrambenoj arhitekturi. Postojećim programima, od PESCO do Evropskog odbrambenog fonda, pridodati su novi projekti kao što je inicijativa Bezbednosna akcija za Evropu SAFE, čiji je cilj stvaranje jedne zajedničke proizvodne baze i nabavke oruzija, zatim koordinacija odbrambenih kapaciteta i smanjenje fragmentacije koja se sada ogleda u više desetina modela tenkova, aviona i artiljerijskih sistema. Cilj je da se formira evropska unitarna i efikasna vojna industrija. Armand Gošu objašnjava: ,,Pod pritiskom Rusije nastale su evolucije koje se bez ovog pritiska ne bi pojavile. Rat obavezuje na razmišljanje o sopstvenoj bezbednosti i prioritetima, prioritetu zapadnog sveta. Istovremeno, ne treba zaboraviti da je Evropa ogromna mašinerija, veoma sofisticirana i birokratska. Kada se jednom stavlja u pokret, teško je možete zaustaviti. Evropski resursi su daleko veći od ruskih. Istina, ne postoji entuzijazam i želja za ratom kao u Rusiji. Istovremeno ni Rusija ne ratuje sa entuzijazmom, ako samo gledate na rusku vojsku koja je plačenička. Evropa je mnogo bogatija sa ove tačke gledišta. Stvari evolujiraju, postoji odredjena dinamika.’’
Niko ne zna kada će se rat završiti. Sve varijante su a stolu. Možda dogovorom, možda zaledjenim konfliktom koji može trajati više godina. U svakoj varijanti, Evropa je došla do zaključka da treba da živi u opasnom susedstvu i istovremeno da bude spremna da se sama brani, u tesnoj saradnji sa NATO-m. Ovo je veliki ispit koji Evropa treba da položi, smatra Armand Gošu: ,,Evropa traba da odluči šta će sa sobom. Da li će postati federacija?. Gradi li se Evropa u više brzina?. Da li ćemo se opredeliti za evropsku zajedničku vojsku?. Za medjuoperativnost francuske, nemačke, italijanske, španske, rumunske, poljske vojske , baltičkih i skandinavskih vojski?. Da li napredujemo i gradimo jezgro ervropske zajedničke vojske? Ne znamo koja je varijanta idealna. Ja smatram da nemamo vremena za jednu evropsku zajedničku vojsku koja predpostavlja postojanje komandnih lanaca. Mislim da bi trebalo da od Severnoatlanske alijanse, sa kojom Rumunija saradjuje već više od dve decenije, a druge države više decenija, preuzmemo strategiju saradnje i da pokušamo transfer unutar zemalja. Odnosno da formiramo ovakve vojne alijanse manjih dimenzija. Potrebno je da budemo realniji, da brže reagujemo i povećamo medjuoperativnost’’.
Jer se mir ne brani sporazumima i trgovinom, već zajedničkom odbrambenom snagom.
