Koliko je hitno usvojiti jasnu strategiju za integraciju migranata? (19.11.2025)

Akti nasilja na ulicama protiv stranih radnika sve češće postaju tema vesti. Istovremeno, problem ilegalne imigracije ostaje podjednako akutan, a vlasti trenutno nemaju strategiju za smanjenje ovog fenomena.

Dragana Diamandi и Iulia Hau, 19.11.2025, 09:00

Akti nasilja na ulicama protiv stranih radnika sve češće postaju tema vesti. Istovremeno, problem ilegalne imigracije ostaje podjednako akutan, a vlasti trenutno nemaju strategiju za smanjenje ovog fenomena. U julu 2025. godine, Gradska skupština Bukurešta predložila je na javnu raspravu strategiju inkluzije migranata u glavnom gradu, koja je imala za cilj postepenu integraciju kroz konkretne mere, od pristupa javnim uslugama, do integracije kroz rad i obrazovanje, besplatnih kurseva rumunskog jezika, borbe protiv diskriminacije pa sve do građanskog učešća. Međutim, nakon talasa mržnje na društvenim mrežama, posebno u Telegram grupama sa nelegionarskom ideologojom, strategija je privremeno povučena.
Radu Stokica, istraživač i aktivista u sindikalnom pokretu u Rumuniji, govori o dugoročnim nedostacima odsustva integracije stranaca:


„Ako ove osobe žele da ostanu u Rumuniji, a mi ne uspemo da ih integrišemo – i pod integracijom ne mislim na prisilnu romanizaciju. Ne verujem da bi to iko želeo; pre bih rekao da mislim na upoznavanje: sa pravnim okvirom u Rumuniji, funkcionisanjem institucija, škola, bolnica, načinom na koji funkcioniše društvo i kako vodimo svakodnevni život.
U toj situaciji bismo, s jedne strane, sprečili pojavu koja bi mogla nastati – getoizaciju, gde bi se migranti povukli u svoje zajednice. Ovo se ne vidi nužno kod prve generacije migranata.
Oni, možemo reći, su prva generacija, ali ako žele da se nastane ovde, druga i treća generacija, koje se rađaju ili dolaze kasnije, više neće imati toliku potrebu da komuniciraju sa rumunskom zajednicom, kao prva generacija, jer su zavisni. Na primer, ako žele da odu u prodavnicu po namirnice, moraju da kupe pirinač u jednom od velikih supermarketa, jer tako znaju šta kupuju. Oni takođe imaju svoje prodavnice, ali u velikoj meri idu u prodavnice gde prodaju Rumuni iz Rumunije.
Ali sledeće generacije neće imati potpuno iste potrebe, kao što smo videli u Engleskoj. Ako ne uspemo da ih integrišemo, imaćemo taj fenomen gde formiraju prilično zatvorene zajednice, gde je mnogo teže ući i pružiti usluge kada je potrebno. Ne mislim nužno da zatvorena zajednica dovodi do radikalizacije ili da preko noći postaju verski fundamentalisti. Problem je što niko ne želi, posebno u ovoj eri otvorenih društava, da ima ova jezgra ljudi koja ne komuniciraju ni sa kim.”


Stručnjak iznosi drugi argument za potrebu integracije, ovaj put ekonomski, vezan za penzije i probleme koje bi Rumunija mogla imati u narednim godinama sa prvim stubom penzionog sistema. Drugim rečima, nakon 1989. godine nije rođeno dovoljno osoba da bi se mogli nadoknaditi gubici doprinosa koji će nastati penzionisanjem ljudi rođenih nakon dekreta iz 1966. godine koji je usvojio režim diktatora Nikolaea Čaušeskua, a kojim su zabranjeni abortus i kontracepcija kako bi se stimulisao ubrzani rast stanovništva.
„Još jedan argument, kako ja vidim vidim stvari, jeste kulturni. Kultura nije statična stvar. Rumunska kultura nije kameni monolit koji svi držimo u naručju, to je mnogo fluidnije telo na koje svako od nas utiče i  kojim manipuliše, svakog dana. Kultura interaguje sa drugima, interaguje sa pisanim medijima, sa audio-vizuelnim medijima, sa drugim kulturama i prilagođava se tokom vremena i stalno se menja. I to možemo videti i u interakcijama sa ovim migrantima, koji će, očigledno, promeniti i uticati na rumunsku kulturu, i ja sam srećan, jer je to prirodni tok stvari. To ne znači da ćemo možda preuzeti određene aspekte njihove kulture, možda samo dve ili tri reči, ko zna, dva ili tri izraza, jelo i prilagoditi ga našim lokalnim zahtevima ili će to biti jednostavno međusobno poštovanje, u kome to dvoje koegzistira i uopšte ne interaguje. Ali mislim da će to pre biti kulturna korist i za njih i za nas.“


Još jedan problem koji istraživač ističe, a koji je direktno povezan sa nedostatkom koherentne strategije integracije, jeste nedostatak pristupa javnim zdravstvenim uslugama. Iako strani radnici podjednako doprinose državnom budžetu, socijalnom osiguranju, penzijama i zdravstvu, veoma mali broj njih ima kontakt sa zdravstvenim sistemom.
„Kada ga koriste, često u hitnim situacijama, izbegavaju, ili da tako kažem, zaobilaze logičan način funkcionisanja, koji počinje sa primarnom zdravstvenom zaštitom, odnosno porodičnom medicinom, a tek u vrlo ozbiljnim slučajevima dolaze do hitne pomoći. U praksi nemaju nikakav kontakt sa porodičnim lekarom ili specijalističkim ambulantama.”


Stokica argumentuje da, čak i bez humanog aspekta i gledano isključivo iz ekonomske perspektive, činjenica da se neko jednom ozbiljno razboli zato što nije prvobitno lečen u primarnoj, preventivnoj medicini i kasnije u ambulantama, za državu podrazumeva veće troškove lečenja. Problem, kako on ističe, jeste što migranti nisu informisani niti podržani da interaguju sa rumunskim javnim zdravstvenim sistemom.