Posvećeni manastiri
U crkvenoj istoriji rumunskog prostora, od 16. veka do početka 19. veka postojala je praksa posvećivanja manastira.
Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 08.12.2025, 15:13
U crkvenoj istoriji rumunskog prostora, od 16. veka do početka 19. veka postojala je praksa posvećivanja manastira. „Posvećenje“ je ono što bismo danas nazvali donacijom. Rumunski kneževi i veliki bojari poklanjali su manastire na teritoriji rumunskih zemalja sa dobrima koja su posedovali hrišćanskim pravoslavnim manastirskim naseljima na Istoku. Tako je 220 manastirskih mesta posvećeno Svetoj Gori, Hramu Svetog Groba u Jerusalimu, Aleksandrijskoj patrijaršiji, manastiru Svete Katarine Sinajske i drugim manastirskim naseljima. Od posvećenih manastira, 130 je bilo u Vlaškoj, a 90 u Moldaviji.
Tudor Dinu je profesor na Univerzitetu u Bukureštu i autor knjige o posvećenim manastirima.
„Znao sam da su Rumuni posvećivali ove manastire, pre svega, da bi pomogli svojoj braći u veri pod muslimanskom vlašću. Statistički gledano, sada shvatam da je glavni razlog od dvanaest koje navodim bankrot naših manastira. Bankrotirali su, a zatim su iz inostranstva pozvani kompetentni upravnici. To je iznenađenje, barem za mene jeste. Postoji mnogo razloga, uključujući posete ličnosti sa hrišćanskog Istoka koje fasciniraju rumunske bojare.“
Dokumenti koji treba da se istraže za tako dug vremenski period, 300 godina, donose neka iznenađenja.
„Pratio sam ceo obrazac posvećivanja i raspuštanja, jer postoje i raspuštanja. Video sam posvećivanja koja se obavljaju od sveg srca, video sam zloupotrebljavajuća posvećivanja. Takođe sam video, a nisam očekivao, da najveći period posvećivanja nije fanariotski period. To je negde između 1620-1635. u Vlaškoj i 1665-1680. u Moldaviji. Imamo dovoljno slučajeva u kojima se fanarioti protive posvećivanjima. Fanarioti su pokušavali da održe krhku ravnotežu sa lokalnim krugovima moći. Oko 1800. godine više nisu želeli nova i nova posvećivanjima koja bi privukla njihove neprijatelje.“
Tudor Dinu je posmatrao one u manastirima koje su bile posvećene i imovinu kojom su upravljali.
„Proučavajući život u manastirima, došao sam do zaključka da su, za razliku od zemaljskih manastira, posvećeni manastiri imali vrlo malo monaha. Statistika koju imamo pokazuje da je većina manastira imala jednog ili dva monaha, naravno Grka. Bilo je i mešovitih sabora, ali su oni manje važni. Manastir od pet, šest, deset monaha bio je ogroman. Nasuprot veoma malom broju monaha, postoji ogroman broj vrsta imovine koje su ovi manastiri imali. Nisu postojala samo imanja i vinogradi za koje smo znali, već i čitavi gradovi. Bilo je gradova koji su u potpunosti pripadali jednom manastiru. Današnja prestonica Republike Moldavije, Kišinjev, pripadala je u potpunosti manastiru Galata i Jerusalimskoj patrijaršiji. Botošanj, koji je jedan fanariot poklonio, u potpunosti, Antiohijskoj patrijaršiji preko manastira Svetog Nikole Popauca iz Botošanja. Još uvek su postojale krčme, kuće, danas bismo ih nazvali bušotinama nafte, odnosno bušotinama mazuta. Bilo je kamenoloma, kafana, turskih kupatila, gostionica. Kao takve, mogli bismo okarakterisati ove manastire kao prave grupe kompanija. Iguman koji je sam ili ima dva pomoćnika suočava se sa iscrpljujućom upravljačkom aktivnošću. Igumani ovih manastira se u velikoj meri bave upravljanjem. Tamo gde ih je vrlo malo, više nemaju vremena za kulturnu aktivnost. Očigledno je da kulturna aktivnost postoji u Kotročeniju i Vakareštiju, gde su postojale veći sabori. Ali posebno postoji duhovna i ekonomska aktivnost.“
Iza prihoda generisanih imovinom osvećenih manastira stajao je rad nekih ljudi. Tudor Dinu.
„Pored monaha i igumana koji je bio generalni direktor, rekli bismo danas, velike kompanije, vidimo one koji su obavljali pravi posao u manastirima. Postojale su dve kategorije. Postojali su takozvani potčinjeni ili skutelani koji, najčešće, nisu bili lokalno stanovništvo jer bi prouzrokovali gubitak za državne finansije. Bili su stranci. U Vlaškoj su to uglavnom bili Balkanci, balkanski hrišćani, ali je bilo i mađarskih skutelana. U Moldaviji su dolazili ne samo sa Balkana, već i sa područja današnje Ukrajine, prema Rusiji i Galiciji, pa su se ljudi često specijalizovali u zavisnosti od specifičnosti manastira. Ako se manastir nalazio u vinogradarskom kraju, mnogi su bili vinari. Ako je manastir imao mnogo košnica, bili su pčelari. Ali drugi su imali potpuno drugačije specijalizacije, u Tri Jerarha srećemo i prevodioca, tumača, na jeziku tog doba.“
Manastiri su takođe imali robove čiji se status razlikovao od jedne ere do druge i od jednog vlasnika do drugog. Tudor Dinu.
„Bilo je i robova Roma. Ponekad su veliki manastiri poput Kotročena ili Radu-vode imali nekoliko stotina duša. Romski salaš smatralo se čovekom zajedno sa svojom velikom porodicom koji je nosio najveći teret posla i koji je imao način života koji ih je često dovodio do bekstva. Nažalost, mnogo puta su opati radije dobijali bezbroj naređenja za traženje Roma umesto da im ponude bolje uslove koji bi ih naterali da ostanu na mestu. Često Romi nisu bili specijalizovani, ali su specijalizacije bile zanimljive. Pored tradicionalnih kovača, kotlara, ciglara, kašikara, bilo je mnogo ciganskih kuvara, violinista i kočijaša.“
Godine 1863, za vreme vladavine kneza Aleksandra Joana Kuze, uz podršku cele političke klase, rumunska država je sekularizovala celokupno bogatstvo posvećenih manastira.
