Hrišćansko zajedništvo i preživljavanje u zatvoru

Rumunska crkva ujedinjena sa Rimom ili Grkokatolička crkva nastala je krajem 17. i početkom 18. veka, tokom austrijskih akcija suprotstavljanja prozelitizmu Reformacije.

Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 09.02.2026, 14:58

Rumunska crkva ujedinjena sa Rimom ili Grkokatolička crkva nastala je krajem 17. i početkom 18. veka, tokom austrijskih akcija suprotstavljanja prozelitizmu Reformacije. U zamenu za priznanje, novi sledbenici su dobijali politička, obrazovna i konfesionalna prava. Na teritorijama naseljenim Rumunima, Grkokatolička crkva je igrala suštinsku ulogu u formiranju nacionalne svesti i iznedrila brojne značajne intelektualce i političare. Godine 1948, nakon uspostavljanja komunističkog režima, režim je ukinuo i zabranio Grkokatoličku crkvu kako bi prekinuo veze Rumuna sa Vatikanom i zapadnim svetom. Mnogi grkokatolički političari i prelati bačeni su u zatvore, gde su se sastajali sa pravoslavnim i drugim crkvama i formirali transkonfesionalnu solidarnost.

Uprkos vremenima progona, ljudi nisu klonuli duhom i nastavili su da čuvaju svoju veru. Grkokatolički sveštenik Nikolaje Lupea bio je politički zatvorenik u komunističkim zatvorima. Godine 2001, rekao je Centru za usmenu istoriju Rumunske radiorifuzije da su, uprkos ekstremnim uslovima života u zatvorima, sveštenici uspevali da služe bogosluženja.

„Nedeljom, posebno, svetu misu su služili sveštenici koji su bili tamo u zatvorima. Koristili su vino koje su zatvorenici dobijali od raznih civila koji su radili na istom radnom mestu kao i zatvorenici. A za hleb smo koristili onaj koji nam je zatvor davao, crni hleb.“

U istoriji rumunskih intelektualaca pod komunizmom, veoma posebna epizoda je ona književnog kritičara Nikolaja Štajnharda. Jevrejin, bio je zatvoren pod optužbom da je blizak grupi antikomunističkih intelektualaca. I u tom neljudskom univerzumu odlučio je da pređe u hrišćanstvo. Nikolaje Lupea.

„Bio sam zatvoren sa njim neko vreme, sa Nikolajem Štajnhardom. Takođe sam boravio sa Aleksandruom Paleologom, sa dr Al-Đorđeom, sa nekoliko drugih ličnosti i sa mnogim drugim pritvorenicima u jednoj sobi u Žilavi. Tamo je bio i sveštenik, dečko malo mlađi od mene, zvao se Mina Dobzeu, bio je besarabski monah, a bio je osuđen na 7 godina. Štajnhard je bio Jevrejin, imao je oko 60 godina, tako sam mislio, jer je bio sed i ćelav. U nekom trenutku, stupio je u kontakt i sa pravoslavnim sveštenikom, ali je stupio u kontakt i sa mnom i rekao mi da bi želeo da se krsti.“

Štajnhard je doneo veliku životnu odluku pod uticajem svojih prijatelja.

„Ujutro dana kada je kršten, došao je u moj krevet, čim smo ustali iz kreveta ujutru, i rekao mi da se ne slaže sa akcijom protiv Grkokatoličke crkve niti sa saradnjom Pravoslavne crkve sa Sekuritateom u zabrani naše Crkve, Grkokatoličke crkve. Ali je želeo da ga krsti otac Mina jer je bio pravoslavac, a Aleku, Aleksandru Paleolog, bio je njegov prijatelj. Želeo je da se krsti u pravoslavnoj veri jer, na bolje ili na gore, Pravoslavna crkva nije bila zabranjena. I ja sam mu tada rekao: U redu, gospodine Štajnhard.“

Ali zajedništvo među zatvorenicima je prevazilazilo denominacijske razlike. A Štajnhardovo krštenje je bilo uobičajeno.

„Onda je otišao i ispričao pravoslavnom svešteniku Mini Dobzeu o razgovoru koji smo vodili. Dobzeu je došao kod mene, zajedno smo uzeli čašu vode i obojica smo blagoslovili tu vodu. Svako je izgovorio molitvu koju je znao napamet sa službi koje smo ranije služili na osvećenju vode. Znali smo ih jer nismo imali knjige za čitanje. Sećam se da sam koristio dve formule. Rekao sam: A druga formula je bila na osvećenju vode. Pravili smo krst u vodi prstima i govorili: Neka se sve suprotstavljene sile slome pod znakom lika tvog krsta!“

Takva ceremonija morala je ostati tajna. Nikolaje Lupu:

„I sada smo razmišljali kako da ga krstimo? Bila je to prolazna soba i bila je pretrpana. Odlučili smo da Štajnhard ostane u sobi, da ne izađe ujutru na vazduh. Izvodili bi nas po vodu sa tom velikom kantom, da odnesemo fekalije od prethodne večeri u dvorište, u toalet. I odlučili smo ovo: otac Mina i ja ćemo doći prvi, a on će otići do šolje u kojoj smo osvećili vodu. Ja ću stajati pozadi da ga maskiram da ga drugi ne vide kada se krsti. Brzo je došao, otac Mina je uzeo šolju i tri puta je prsnuo nekoliko kapi vode na njega i krstio ga.“

Krštenje Nikolaja Štajnharta u zatvoru od strane grkokatoličkog i pravoslavnog sveštenika je zajedničko svedočanstvo vere i patnje. To je takođe bilo zajedničko svedočanstvo o tome šta nas sve čini ljudima.