Pozorište budućnosti – laboratorija pozorišnog istraživanja (03.01.2026)

H.O.T. Kolektiv je premijerno izveo predstavu „Pozorište budućnosti“ u decembru.

Dragana Diamandi и Ion Puican, 03.12.2025, 09:10

H.O.T. Kolektiv je premijerno izveo predstavu „Pozorište budućnosti“ u decembru. Ona je deo istraživačkog projekta u oblasti pozorišta koji istražuje nove oblike interdisciplinarnog i kolaborativnog stvaralaštva u savremenom pozorištu. Projekat je zamišljen kao umetnička laboratorija posvećena umetnicima u usponu.
Cilj projekta je da odgovori na pitanje „Kako će izgledati pozorište budućnosti?“ O temi projekta i njegovim umetničkim, psihološkim i emotivnim komponentama razgovarali smo sa glumicom Denisom Dutkovski:
„Želela bih da ova predstava ima pozitivan uticaj i da ohrabri umetnike da stvaraju sopstvene predstave, sopstvena radna okruženja u kojima mogu da formiraju timove i zajedno grade stvari.
Iz mog ugla, kolektivni rad čini ceo put mnogo lakšim, a susret višestrukih vizija može da generiše znatno zanimljivije i snažnije umetničke forme. I mislim da je neophodno praviti predstave koje su relevantne za vreme u kojem živimo, predstave koje odražavaju stvarnost i preispituju je…
Pre svega, proces nam je pomogao da se međusobno upoznamo i da razgovaramo o tome šta bismo želeli da obradimo u predstavi, o kojim problemima želimo da govorimo. A budući da je reč o devised theatre procesu, više nismo bili samo obični glumci, već glumci koji stvaraju materijal. Radili smo dugotrajne improvizacije koje su trajale i po dva sata, sa različitim temama koje smo morali da rešavamo tokom improvizacije. Rađale su se razne scene, od kojih su neke i ostale u predstavi.”
Centralna tema predstave je anksioznost u vezi sa budućnošću, koju snažno oseća mlađa generacija. Predstava je nastala u interdisciplinarnom laboratorijumu. Kako je to uticalo na kreativan proces i koja je bila dramska nit koja je povezala fragmentirani narativ predstave? Denisa Dutkovski objašnjava:
„Mislim da ću odgovoriti replikom iz predstave. Pojavljuje se već na samom početku: ‘Da bismo mogli da zamislimo pozorište budućnosti, trebalo bi da zamislimo budućnost.’ Shvatili smo koliko je teško zamisliti budućnost i mislim da i vi možete da uradite ovu vežbu. Kada smo to radili, smislili smo mnogo varijanti, ali nekako nijedna od njih nije delovala moguće, i nekako nam se ovo učinilo zanimljivim.
To je ono sto želeli da istražimo u predstavi – potragu za mogućom ili čak nemogućom budućnošću, kroz preispitivanje samog pojma budućnosti. Mislim da je zato ova tema relevantna i za publiku. Jer pozorište budućnosti na neki način pruža šansu da ne budemo pasivni pred budućnošću, već da je promišljamo, dovodimo u pitanje i, zašto da ne, menjamo…
Generisali smo mnogo materijala, a u jednom trenutku počeli su da se pojavljuju stihovi koji su bili povezani sa budućnošću kakvu je zamišljao Čehov, ruski dramaturg s kraja 19. veka. Bilo nam je izuzetno zanimljivo to što je ta budućnost koju je on tada zamišljao zapravo sadašnjost u kojoj mi danas živimo. Stihovi poput: ‘Kako zamišljam svoj život za 200 ili 300 godina’ delovali su neverovatno snažno. Paradoksalno, tokom procesa rada bilo nam je lakše da se povežemo sa Čehovljevim replikama nego da sami zamislimo budućnost. Tako smo posegli za prošlošću kako bismo mogli da izgradimo perspektivu budućnosti…
Predstava ne nudi klasičnu strukturu, ne prati jednu jedinstvenu narativnu nit. Naprotiv, u prvi plan stavlja mnoštvo tema i problema, upravo da bi publici ostavila slobodu da sama gradi veze, postavlja pitanja i pronalazi sopstvene odgovore. To mi se čini veoma lepim, jer ti odgovori nikada ne mogu biti isti – svaki gledalac dolazi sa sopstvenim unutrašnjim svetom. Čak se i radnja često odvija na više planova istovremeno, ponekad i na tri u isto vreme. Sve to, na nekako čini predstavu živom, dinamičnom i stalno drži pažnju publike.”
„Pozorište budućnosti” funkcioniše kao „živi laboratorijum” u kojem se testiraju i dokumentuju interdisciplinarne metode rada, koje će kasnije biti predstavljene kroz javne prezentacije, univerzitetske radionice i edukativne materijale. Za pozorišni svet i profesionalce, projekat ima za cilj da izgradi model nezavisnog umetničkog stvaranja koji se može ponavljati, doprinoseći razvoju nove generacije stvaralaca u rumunskom eksperimentalnom pozorištu. Za širu javnost, koju poruku želite da publika ponese nakon predstave?
„Ne mislim da predstava nudi eksplicitnu poruku. Pre bih rekla da otvara prostor u kojem je svaki gledalac pozvan da izgradi sopstveno značenje. A ta sloboda tumačenja je sama po sebi poruka. Verujem da budućnost, budući apstraktni koncept, počinje u sadašnjosti. Zato je ključno da se prema današnjim postupcima odnosimo kao prema gestovima koji mogu imati stvarne posledice po ono što dolazi. Čak i u kontekstu u kojem, citiram iz predstave, ‘sreća nije za nas i možda nikada neće biti’. Ova ideja o nastavku ostaje neophodna. Opet citiram: ‘Moramo da živimo i da radimo.’ I kada to kažem, ne mislim na rezignaciju, već na oblik odgovornosti prema budućnosti koju gradimo, svesno ili nesvesno.”