Kulaci

U jeziku kojim je komunistički režim karakterisao svoje protivnike, reč „kijabur“ je napravila posebnu karijeru.

Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 15.06.2026, 14:34

U jeziku kojim je komunistički režim karakterisao svoje protivnike, reč „kijabur“ je napravila posebnu karijeru. Ušla u rumunski iz turskog, čini se da je njen oblik „kibar“ i potiče iz arapskog gde je oblik množine za „veliki“, „važan“, „stariji“, „učeni“, dok se na srpskom jeziku koristi reč ruskog porekla, „kulak“. Kroz agresivnu ideološku konotaciju, termin je postao pežorativan i korišćen je protiv seljaka koji su se protivili ekonomskoj politici komunističke vlade koju je nametnuo Sovjetski Savez 6. marta 1945. godine. Tradicionalno, takozvani kijaburi su predstavljali seosku elitu, iako se tako nisu zvali pre dolaska komunista. Međutim, ideologija je nametnula socio-ekonomsko značenje i uključivala je i seljake srednje klase, one koji su imali malo bogatstvo i seoske trgovce. Kijaburi su takođe bili „neprijatelji naroda“, da upotrebimo još jedan poznati izraz u jeziku pedesetih godina 20. veka, koji je imao mnogo širi obim. U arsenalu komunističkih kletvi, kijaburi su bili izdajnici jer nisu plaćali svoje kvote državi, krili su hranu tokom godina gladi, bili su spekulanti i generalno su kovali zavere. Borba komunističke vlade protiv najsposobnijih ljudi u seoskom svetu značila je borbu protiv učinka. Tokom 1990-ih, Centar za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije sproveo je projekat intervjua u selima o sovjetizaciji, ističući figuru kijabura kao važnog poduhvata. Jon Agrigoroaei bio je istoričar iz Jašija i 1995. godine se setio šta je značilo, pedesetih godina 20. veka, nemati „dobar dosije“ ili biti dete kijabura.

„Bilo je to vreme kada su sinovi seljaka bili skriveni. Neki seljaci su smatrani kijaburima jer su imali kotao za pravljenje rakije i plaćali su čoveka da im pomogne u proizvodnji alkohola. Drugi su bili sinovi sveštenika koji su se patili, kako tokom svog vremena na univerzitetu, tako i tokom premeštanja. Na primer, bio im je uskraćen pristup visokom obrazovanju. Ovo ograničenje je održavano godinama. Imao sam kolegu, on je ugledni profesor u internatu, profesor rumunskog jezika. I on je doktorirao, ali je morao da ode na selo jer nije imao podoban dosije.“

Inženjer Vlad Nisipeanu je bio komunistički aktivista još od perioda ilegalnosti, pre 1945. godine. U tom svojstvu, bio je svedok kampanje kolektivizacije u selima i video je kako se imenuju kijaburi. Godine 1999, prepoznao je apsurdnost situacija kojima je bio svedok.

„Neki ljudi su pitali: ‘Kakav sam ja kijabur? Šta je kijabur?’ Rečeno im je: kijabur je bogat čovek. Čovek je ponovo pitao: ‘Pa, zar se ne treba oslanjati na bogatog seljaka? Oslanjate se na onog koji ne radi, koji je siromašan zato što ne radi?’ Bilo je nekih veoma siromašnih ljudi, nisu imali ništa. Ali drugi su bili siromašni zato što su bili lenji. Oni koji su radili su vrlo lako smatrani kijaburi, i bio je užas biti stavljen na spisak. Šta je to značilo? Postojale su velike kvote koje su se državi predale besplatno: vuna, mleko, meso, pšenica, kukuruz. A ako niste predali, prema njihovim spiskovima, sve su vam konfiskovali. A ako niste imali ni zemlju da vam uzmu, hapsili bi vas. I tako su neki nevini ljudi pretvoreni u kijabure. Šta im se prebacivalo? Što su imali kotao za rakiju. I kakva je to velika stvar što ste imali kotao? Glupost, idiotluk. Ali tada si bio kijabur, eksploatator. Retko ih je bilo nekoliko u svakoj opštini, recimo jedan ili dva, koji su imali vršilicu. Taj j je bio veliki kapitalista. Uzeli bi mu vršilicu, konfiskovali je i polomili. Ili je kijabur bio onaj što je imao mlin. Bio je po jedan mlin na jednu ili dve opštine. I njemu su oduzimali mlin.“

Petre German iz opštine Kobadin, okrug Konstanca, bio je ono što se nazivalo kijaburom. Godine 1999, German je govorio o tome kako je postao kijabur i kako su obični ljudi podgrejali stigmu koja ga je izolovala od ostatka zajednice.

„Nisam bio kolektivista zato što su me imenovali kijaburom, teško meni! Neko me je nazvao kijaburom, zvao se Bukur. To je bio neki lupež odavde iz sela i režim ga je uzeo i pripojio Gradskoj kući. Smatrao se partijskim aktivistom, ali mu je misija bila da bude kolekcionar. Šetao bi okolo i govorio za svaku osobu da je ovaj uradio ovo, onaj ono. Na sastanku je za mene rekao: Moramo da ga imenujemo kijaburom. Bio je još jedan momak, Bozdok, koji mi je ovo uradio. I na kraju su me napravili kijaburom, rekli su mi kada su došli iz centra sela sa sastanka: Pa, znaš li da su te napravili kijaburom? Kako mogu da me naprave? Pitao sam ih. Odgovorili su mi: Vidi, napravili su te kijaburom zato što si se bavio trgovinom, ovo-ono. Kasnije, kada sam šetao po selu i kad bi me neko video, viknuo bi: Šta radiš, kijaburu? Pogledao bih ga i pitao: Zašto me tako zoveš? Pa, ako su te nazvali kijaburom, moram i ja da te zovem tako!, odgovarao bi.“

Kijaburi su bili ljudi rumunskih sela pre 1945. godine koji su gradili. Obrađivali su svoju zemlju, gradili kuće i puteve, osnovali porodice, gradili preduzeća, plaćali poreze, davali krv za odbranu i stvaranje Rumunije u dva svetska rata. Za sve to ih je kažnjavao zločinački komunistički režim koji se proglasio, pre svega, humanističkim.