Kampanja ‘sezonci’ i radnici na austrijskim farmama (03.06.2026)
Prema zvaničnim podacima, početkom 2025. godine u Austriji je živelo približno 155.000 rumunskih državljana, pri čemu je Rumunija jedna od glavnih zemalja porekla imigranata, na drugom mestu posle Nemačke i ispred Bosne i Hercegovine.
Dragana Diamandi и Iulia Hau, 03.06.2026, 09:05
Prema zvaničnim podacima, početkom 2025. godine u Austriji je živelo približno 155.000 rumunskih državljana, pri čemu je Rumunija jedna od glavnih zemalja porekla imigranata, na drugom mestu posle Nemačke i ispred Bosne i Hercegovine. Za neke od tih Rumuna sezonski poljoprivredni radovi predstavljaju jedan od glavnih izvora prihoda, posebno berbe špargle, jagoda, salate, krastavaca ili kajsija.
Joana Popesku je doktorandkinja u Austriji i volonterka u kampanji „Sezonierii”, pokrenutoj pre više od jedne decenije, koja se zalaže za zakonska i radna prava sezonskih radnika u Austriji. Mlada žena govori o poteškoćama sa kojima se Rumuni tamo suočavaju i o naporima grupe aktivista sa kojima sarađuje.
Joana Popescu kaže da su radnici često plaćeni 5–6 evra po satu i da rade mnogo više od zakonom propisanog maksimuma, koji iznosi 12 sati dnevno, odnosno 60 sati nedeljno. Pored toga, minimalna pauza od 30 minuta se ne poštuje, a ljudi ponekad rade i nedeljom, dok je rad subotom gotovo pravilo.
„Mi smo tokom godina pokušavali sa različitim aktivnostima. Ja sam uključena u ovu inicijativu skoro dve godine. Uglavnom, ono što se dešava i što primećujemo jesu sledeći problemi: pre svega, radnici su plaćeni manje od zakonskog minimuma. Zakonski minimum, dacu vam okvirnu procenu, na primer u Beču, iznosi oko devet evra neto po satu. I generalno, to je plata koju bi svako trebalo da prima, odnosno minimum, a može da bude i veća, u zavisnosti od pregovora ili onoga što poslodavac ponudi. Jedan od najvećih problema jeste to što ljudi nisu plaćeni onoliko koliko bi trebalo da budu.”
Još jedan problem na koji ukazuje doktorandkinja jeste toplotni stres kroz koji prolaze ovi radnici, kako zbog globalnog zagrevanja, tako i zbog činjenice da radni dan nije organizovan tako da ljudi ne budu izloženi suncu u najtoplijem delu dana. Mnogi radnici navode da pate od hipertenzije, povraćanja i da ne dobijaju zaštitnu opremu ni u plastenicima, gde je veoma toplo, niti na poljima, gde su direktno izloženi suncu.
Trend koji se sve jasnije primećuje jeste sve veće angažovanje radnika iz zemalja van Evropske unije. Joana Popesku:
,,Primetili smo ovaj trend u poslednjih godinu dana zapošljavanja ljudi iz Azije, na primer iz Nepala, Vijetnama, Indije — i na neki način „zamenjivanja“, pod navodnicima, jeftine radne snage iz istočne Evrope, na koju su se obično do sada oslanjali, još jeftinijom radnom snagom, koja ne samo da je jeftina, već je i lakša za kontrolu.”
Prema rečima Joane Popesku, povećana ranjivost ljudi van Evropske unije posledica je njihove pravne nesigurnosti. Građanima EU nije potrebna viza i mogu promeniti poslodavca u bilo kom trenutku, dok su radnici koji dolaze sa radnom vizom potpuno zavisni od poslodavca koji ih je doveo u Austriju. Pored toga, doktorantkinja kaže da bi stigli do Austrije, azijski radnici plaćaju prekomerne troškove, koje postepeno otplaćuju od svojih plata.
„Mi, kao grupa, imamo nekoliko aktivnosti koje smo sproveli. Naš cilj je da što više radnika informišemo o njihovim pravima i imajući to u vidu, izlazimo na teren i delimo flajere, praktično izlazimo na teren tokom radnog vremena, jer ne možemo u plastenike, ali na terenu, bukvalno, pojavljujemo se i počinjemo da razgovaramo sa ljudima i delimo im flajere.
Zatim smo imali i kurs nemačkog jezika koji smo organizovali u jednom naselju u Beču, koje je blizu plastenika. Zove se Semering i tamo radi mnogo radnika. Nekako smo pokušali, pored toga što smo im ponudili ovu priliku da uče nemački, da stvorimo i zajednički prostor. To nije baš dobro funkcionisalo, ali to je bila ideja i nekako to je ono što želimo da nastavimo da radimo: da se više bavimo organizovanjem zajednice, više od samog informisanja, jer smo shvatili da je ljudima teško da direktno deluju sa informacijama koje znaju.”
Na pitanje koje su glavne teškoće u organizaciji zajednice, Joana Popesku kaže da su, pre svega, sezonski radnici u Austriji veoma izolovani. Mnogi žive na farmama, blizu farmi ili šume. Pored toga, neki ostanu tri meseca, zatim odu i možda se nikada neće vratiti. U drugim slučajevima, postoje ljudi koji, iako tamo žive godinama, žive sa stalnim uverenjem da je to njihova poslednja sezona.
,,Mislim, nikad se ne zna, i to je bila jedna od teškoća za kurs nemačkog, jer bi ljudi govorili: ‘Šta će mi nemački, ionako neću ziveti ovde.” A ipak, poslednje tri godine žive tamo. Ili žive tamo već pet godina.”
Na pitanje kako bi definisala sezonskog radnika, doktorantkinja priznaje da nema opšti odgovor.
„To je zaista dobro pitanje, jer sam generalno mislila da sezona znaci samo leto ili jesen ili koliko dugo morate da berete povrće. I da, za neke ljude postoje različite sezone, odnosno periodi koji su produktivniji ili u kojima ima više posla, na primer tokom leta ili jeseni. Ali neke osobe dolaze i ostaju gotovo tokom cele godine. Naravno, nisu svi radnici takvi, a poslodavac više voli da radnici budu veoma mobilni, kako bi mogao da ih se reši u periodima kada nema toliko posla.”
