Karol I od Hohenzolern-Sigmaringen kao kralj Rumunije i Bugarske(08.12.2014)
Sredinom 19 veka u Jugo-istočnoj Evropi bila su mutna vremena. Balkanske države želele su da se oslobode otomanskog uticaja i da primene zapadni model ekonomske, političke i društvene modernizacije. Antiotomansko reagovanje išlo je do tamo da je svaki narod pokušavao zbog lokalnih suparništva izazvani nacionalističkim idejama da se predstavi velikim silama kao bolji od ostalih. Postojala su i zbližavanja između naroda ali su bila bezuspešna zbog veoma složenih geopolitičkih igara na evropskom nivou. Među takvim neuspešnim zbližavanjima broji se i ono između Rumunije i Bugarske, dveju susednih država koje su krenule putem samostalnosti. U toku istorije odnosi između rumuna i bugara su bili kad bolji, kad nešto lošiji. Sve snažnije prisutstvo Otomanskog carstva na Balkanu počev od 14 veka vodilo je uspostavljnju takozvanog otomanskog mira što je u prevodu znaćilo kontrolu polumeseca nad svim narodima koji su živeli u Jugo-istočnoj Evropi. U prvoj polovini 19 veka rumunske elite uspele su da daju rumunskom prostoru državotvorni identitet, dok su bugari bili u punom zamahu u ovom pravcu. Bugarska emigracija u Rumuniji posle 1850 godine pronašla je ovde solidnu osnovu za širenje nacionalnih ideja južno od Dunava u teritoriji koja je bila pod turskom okupacijom i koja se smatrala jezgrom buduće bugarske države. Dolazak na prestolu Rumunije, princa Karola prvog od Hohenzolern Sigmaringena 1866 godine doneo je stabilnost za Rumuniju i dao je odlučujući pravac ka modernizaciji i evropeizaciji rumunskog prostora. Posle rumunsko-rusko-turskog rata od 1877-78 godine koji je imao za posledicu samostalnost Rumunije, lik Karola prvog se nameće kao odgovornog i kredibilnog vođe. Rumunija i Bugarska su se sve više približile, a rat od 1877-78 godine bio je maksimum ovog približavanja. Radi se u prvom redu o pravom prijateljstvu koji se uspostavio između rumunske armije i jedinica bugarskih dobrovoljaca koji su se borili zajedno sa rumunima i rusima. Veliki broj bugarskih boraca primili su rumunska odlikovanja. Pre direktnih veza između obićnog rumuna i bugarina u toku rata, postojala je i jedna kulturna komponenta. Istoričari su se odnosili na srednjovekovnu rumunsko-bugarsku državu braće Petar i Joan Asan, koja je stvorena zajedničkom borbom rumuna i bugara protiv vizantijskog carstva. Približavanje između Rumunije i Bugarske imalo je kao osnovu i prijateljstvo princa Karola od Rumunije i princa Bugarske Aleksandra Batenberga. Proglašen vladarom 1879 godine kada je imao samo 22 godine, Aleksandar, unuk ruskog cara Aleksandra drugog bio je mlađi 18 godina od Karola prvog. Pokušaj Aleksandra pod uticajem bugarskih političara da vlada bez pristanka Rusije imalo je za posledicu krizu i njegovo svrgavanje s vlasti 1885 godine. 1885 godina je bila trenutak kada se je pojavila ideja lićne unije između Rumunije i Bugarske. U junu 1886 godine jedna grupa bugarskih izaslanika nudila je kralju Karolu prvom od Rumunije i krunu Bugarske i time bi se realizovala lićna unija dveju država. Ponuda je bila velikodušna, ali geopolitički proračuni u zoni vodili su neuspehu ovog projekta. Istoričar Sorin Kristesku govori o razlozima zbog kojih ideja nije primenjena u praksi. Sorin Kristesku:
Steliu Lambru, 05.12.2014, 15:40
Sredinom 19 veka u Jugo-istočnoj Evropi bila su mutna vremena. Balkanske države želele su da se oslobode otomanskog uticaja i da primene zapadni model ekonomske, političke i društvene modernizacije. Antiotomansko reagovanje išlo je do tamo da je svaki narod pokušavao zbog lokalnih suparništva izazvani nacionalističkim idejama da se predstavi velikim silama kao bolji od ostalih. Postojala su i zbližavanja između naroda ali su bila bezuspešna zbog veoma složenih geopolitičkih igara na evropskom nivou. Među takvim neuspešnim zbližavanjima broji se i ono između Rumunije i Bugarske, dveju susednih država koje su krenule putem samostalnosti. U toku istorije odnosi između rumuna i bugara su bili kad bolji, kad nešto lošiji. Sve snažnije prisutstvo Otomanskog carstva na Balkanu počev od 14 veka vodilo je uspostavljnju takozvanog otomanskog mira što je u prevodu znaćilo kontrolu polumeseca nad svim narodima koji su živeli u Jugo-istočnoj Evropi. U prvoj polovini 19 veka rumunske elite uspele su da daju rumunskom prostoru državotvorni identitet, dok su bugari bili u punom zamahu u ovom pravcu. Bugarska emigracija u Rumuniji posle 1850 godine pronašla je ovde solidnu osnovu za širenje nacionalnih ideja južno od Dunava u teritoriji koja je bila pod turskom okupacijom i koja se smatrala jezgrom buduće bugarske države. Dolazak na prestolu Rumunije, princa Karola prvog od Hohenzolern Sigmaringena 1866 godine doneo je stabilnost za Rumuniju i dao je odlučujući pravac ka modernizaciji i evropeizaciji rumunskog prostora. Posle rumunsko-rusko-turskog rata od 1877-78 godine koji je imao za posledicu samostalnost Rumunije, lik Karola prvog se nameće kao odgovornog i kredibilnog vođe. Rumunija i Bugarska su se sve više približile, a rat od 1877-78 godine bio je maksimum ovog približavanja. Radi se u prvom redu o pravom prijateljstvu koji se uspostavio između rumunske armije i jedinica bugarskih dobrovoljaca koji su se borili zajedno sa rumunima i rusima. Veliki broj bugarskih boraca primili su rumunska odlikovanja. Pre direktnih veza između obićnog rumuna i bugarina u toku rata, postojala je i jedna kulturna komponenta. Istoričari su se odnosili na srednjovekovnu rumunsko-bugarsku državu braće Petar i Joan Asan, koja je stvorena zajedničkom borbom rumuna i bugara protiv vizantijskog carstva. Približavanje između Rumunije i Bugarske imalo je kao osnovu i prijateljstvo princa Karola od Rumunije i princa Bugarske Aleksandra Batenberga. Proglašen vladarom 1879 godine kada je imao samo 22 godine, Aleksandar, unuk ruskog cara Aleksandra drugog bio je mlađi 18 godina od Karola prvog. Pokušaj Aleksandra pod uticajem bugarskih političara da vlada bez pristanka Rusije imalo je za posledicu krizu i njegovo svrgavanje s vlasti 1885 godine. 1885 godina je bila trenutak kada se je pojavila ideja lićne unije između Rumunije i Bugarske. U junu 1886 godine jedna grupa bugarskih izaslanika nudila je kralju Karolu prvom od Rumunije i krunu Bugarske i time bi se realizovala lićna unija dveju država. Ponuda je bila velikodušna, ali geopolitički proračuni u zoni vodili su neuspehu ovog projekta. Istoričar Sorin Kristesku govori o razlozima zbog kojih ideja nije primenjena u praksi. Sorin Kristesku:
,, Govorilo se i 1878 godine, i 1886 godine nakon što je svrgnut s vlasti Aleksandar Batenberg o ovoj ideji o lićnoj uniji Rumunije i Bugarske. Ali kako? Postojala je želja rusa da drže pod kontrolom Bugarsku, inaće zbog toga je i izbio rat od 1877-78 godine. Rusi su videli da ako na kraju Evrope postoji država koja gaji simpatije prema Francuskoj, dakle Rumunija, ili se smatra manjon sestrom Francuske, onda zašto da ne postoji i jedna država koja da gaji simpatije prema Rusiji, i da bude manja sestra Rusije? Zbog toga uključenje rusa je bilo veoma snažno. Bratijanu je razumeo da svako prihvatanje rumunske političke elite ili Karola prvog će imati za posledicu snažno protivljenje Rusije. Kao što kaže legenda izaslanici Bugarske vraćeni su u njihovu zemlju. Rečeno im je da se vrate sami, jer će inaće biti izbaćeni policijom kao neki lopovi. Razgovorano je na ovu temu, ali Bratijanu uzdržan nije prihvatio nikakvo odugovlaćenje razogovora na ovu temu.”
Ideja lićne unije između Rumunije i Bugarske treba se staviti u kontekstu u kojem federalizam se bio jedan od projekata u trendu u Evropi 19 veka. Osporivaći multinacionalnih imperija pitali su se šta će uslediti ako ove više ne postoje? Odgovor je bio formiranje federacije ili konfederacije država koja da spreći dominaciju jednog naroda nad ostalima. Revolucija od 1848 godine smatrala je federalizam kao princip regionalnog savezništva i odgovarajuću politiku koja bi usledila posle nestanka multinacionalnih imperija. U zaključku može se reći da neuspeh dinanstijske unije Rumunije i Bugarske ima dva obrazloženja, najime rusku pretnju vojnom invazijom i konačnu pobedu nacionalizma.
