Internacionala Bezbednosnih Službih
Posle 1945., godine u kojoj je Sovjetski savez integralno okupirao Centralnu i Istočnu Evropu, usled pobede nad nacističkom Nemačkom, u istoriji regiona počelo je uspostavljanje komunističkih režima. Nikada primenjen pre 1917., komunistički režim, koji je zamišljala radikalna marksistička grupa predvodjene Rusom Vladimirom Ilićem Lenjinom, zasnovao se na represiji i teroru koji su političke policije stavile u praksu.
Steliu Lambru, 23.03.2020, 13:13
Posle 1945., godine u kojoj je Sovjetski savez integralno okupirao Centralnu i Istočnu Evropu, usled pobede nad nacističkom Nemačkom, u istoriji regiona počelo je uspostavljanje komunističkih režima. Nikada primenjen pre 1917., komunistički režim, koji je zamišljala radikalna marksistička grupa predvodjene Rusom Vladimirom Ilićem Lenjinom, zasnovao se na represiji i teroru koji su političke policije stavile u praksu.
Bez obzira na naziv, odnosno CEKA, NKVD ili KGB u Sovjetskom savezu, AVH u Madjarskoj, SB u Poljskoj, StB u Čehoslovačkoj, STASI u Istočnoj Nemačkoj ili Sekuritatea u Rumuniji, obezbednosne službe su imale skoro istu strukturu i misiju: da potisnu bilo koji pokušaj podrivanja autoriteta režima prikupljanjem informacija i fizičkim uklanjanjem. Model, koji je zamislio čuveni Feliks Džerjinski, prvi šef krvave institucije odgovorne za desetine miliona žrtava u Sovjetskom savezu, bio je naknadno primenjen u okupiranim zemljama.
Bezbednosne službe zemalja Centralne i Istočne Evrope imale su skoro isto ponašanje više od 40 godina. Ako su se toliko vremena ponašale na isti način, da li je njihova sudbina bila različita posle 1989., kada je komunističkom režimu došao kraj? Istoričar Marius Oprea misli da njihova sudbina nije bila različita izuzev STASI-ja iz bivše Nemačke Demokratske Republike: ”U svim bivšim komunističkim zemljama postoje akcije bivših obaveštajnih struktura, ali u nekima bivši oficiri za vezu nisu više mogli da dejstvuju. Veoma dobar primer u tom smislu je bivša Demokratska Nemačka u kojoj imena svih oficira STASI-ija uzeta su sa zvaničnih spiskova i znalo se tačno ko šta je uradio, te zavisno od slučaja izvedeni su pred sud, ali nisu više radili u okviru sistema. U Demokratskoj Nemačkoj bilo je, medjutim, pitanje nacionalne bezbednosti, jer su zapadni nemci hteli da znaju sa kojim istočnim nemcima su mogli razgovarati.”
Istoričari koji studiraju savremenu istoriju i bivši sovjetski prostor govore o “Internacionali bezbednosnih službi”, imajući u vidu koncept Internacionale, koji su socijalističke zemlje redovno i odlučno promovisale. Ova “internacionala čekista”, kako ju je nazvao francuski istoričar Emanuel Droa, je model koji je učinio da sudbina ljudi iz informativno-represivnih struktura u njihovim zemljama bude skoro ista posle 1989. Opšte mišljenje, koje osudjuje prisustvo u javnom životu bivših članova represivnih struktura, koji su se preko noći obogatili, postali lideri mišljenja i političari, ne želi da vodi računa o činjenici da su 1989. svi gradjani postali slobodni, dakle i bivši članovi snaga bezbednosti. Marius Oprea, autor uspešne knjige o karijerama bivših rumunskih bezbednjaka, pisao je da u svim bivšim komunističkim zemljama, izuzev istočno-nemačkog slučaja, bivši članovi bezbednosti i njihova deca postali su nove elite.
”U bivšim komunističkim zemljama, srećom, u većoj ili manjoj meri, ove bivše structure zadržale su moć. Upravo onako kako se razbilo jedinstvo bivše rumunske Sekuritate, razbilo se i jedinstvo akcija bezbednosnih službi u bratskim zemljama Varšavskog ugovora. Pre 1989. postojala je bar formalna saradnja medju svim bezbednosnim službama bivših komunističkih zemalja, jer su one vršile razmenu informacija. Sa madjarima, na primer, rumunski obaveštajci imali su veoma dobre odnose kada je bilo reči o davanju i prijemu informacija o dizidentima i političkim protivnicima. Postojale su ii razmene tehnologije izmedju rumuna i istočnih nemaca ili čehoslovaka. Imamo i povod za nacionalni ponos, da tako kažem. Rumuni su 1949. godine, razvili sistem putem kojeg se telefon mogao koristiti kao prijemnik, odnosno moglo se slušati preko telefona.”
Iako se običnom rumunu čini paradoksalno, istoričar Marius Oprea tvrdi da u slučaju rumunske Službe bezbednosti stopa reaktivacije bivših oficira bila je niža nego u drugim bivšim komunističkim zemljama: “Učestvovao sam na kolokvijumu koji je održan 2003. u Vajmaru, gde su bili prisutni stručnjaci za pitanje obaveštajnih službi. Cilj skupa je bio da se predstavljaju radovi o onome šta se desilo sa bezbednosnim službama u svakoj zemlji. Tada je Rumunija najloše stajala u domenu reaktivacije struktura bivse političke policije, zato što u našoj zemlji, u uslovima revolucije od decembra 1989. i državnog udara koji je revoluciji zadala promoskovska struktura predvodjena Jonom Ilijeskuom, vojska i bezbednost nisu više imale kud, posle svega što su učinile u Temišvaru i Bukureštu. One su bile primorane da se druže sa ljudima Moskve, kao u slučaju ministra odbrane Vasilea Mile koji se 22. decembra ujutro pucao u grudi.”
S obzirom da je evolucija istočne polovine sovjetizirane Evrope posle 1945. bila ista do 1989., ono što je usledilo posle one godine nije imalo kako da bude različito. I to je još jedan primer kako, u istoriji, sličnosti su veće nego što mi mislimo.
