Tudor Vladimiresku i rumunska nacionalna ideja
Januara 1821. godine nekoliko hiljada pandura iz Oltenije, pokrajine na jugozapadu današnje Rumunije, predvođeni Tudorom Vladimireskuom, bivšim oficirom carske vojske, krenulo je ka Bukureštu. Ovo je bio rumunski odgovor nacionalnom pokretu oslobođenja Grka iz Eterije, grčke nacionalističke organizacije koja je tražila oslobođenje Grčke od osmanske vlasti i uspostavljanje nacionalne države. Vladimiresku je time odgovorio na težnje nacionalističkih planinskih boljara koji su želeli, poput Grka, uklanjanje otomanske kontrole u zemlji. Imena kao što su Diniku Golesku, Eufrozin Poteka i drugi formirali su prvu generaciju rumunske nacionalističke elite koja se postepeno odvajala u idejama, stavovima i jeziku od Grka, iako je njihovo obrazovanje bilo grčko.
Steliu Lambru, 12.12.2022, 16:28
Januara 1821. godine nekoliko hiljada pandura iz Oltenije, pokrajine na jugozapadu današnje Rumunije, predvođeni Tudorom Vladimireskuom, bivšim oficirom carske vojske, krenulo je ka Bukureštu. Ovo je bio rumunski odgovor nacionalnom pokretu oslobođenja Grka iz Eterije, grčke nacionalističke organizacije koja je tražila oslobođenje Grčke od osmanske vlasti i uspostavljanje nacionalne države. Vladimiresku je time odgovorio na težnje nacionalističkih planinskih boljara koji su želeli, poput Grka, uklanjanje otomanske kontrole u zemlji. Imena kao što su Diniku Golesku, Eufrozin Poteka i drugi formirali su prvu generaciju rumunske nacionalističke elite koja se postepeno odvajala u idejama, stavovima i jeziku od Grka, iako je njihovo obrazovanje bilo grčko.
Grčke i rumunske nacionalne ideje na početku 19. veka imale su zajedničke korene. Fanariotski period, koji je započeo vek ranije, početkom 18. veka, formirao je grčko-rumunsku simbiozu, posebno na nivou elita. Prinčevi iz Muntenije i Moldavije su se regrutovali naročito iz redova grčke elite iz Fanara. Kroz principe, kroz pravoslavnu crkvu, kroz obrazovni sistem, kroz mešovite brakove i kroz kretanje kapitala i imovine, Grci i Rumuni su se angažovali u zajedničkom projektu uklanjanja onoga što je predstavljalo Otomansko carstvo i uspostavljanja nacionalnih država. Ali grčko-rumunska solidarnost postepeno, ali sigurno se ruši, i na kraju se pojavljuju dva različita nacionalna pokreta, grčki i rumunski. Ustanak iz 1821. godine koji je predvodio Tudor Vladimiresku može se smatrati kulminacijom napetih odnosa između Grka i Rumuna koji je doveo do potpunog rascepa.
Tudor Dinu je autor najnovije knjige istraživanja o Tudoru Vladimireskuu. Reč je o novoj perspektivi, koja pokušava da se odvoji od nacionalnog partizanstva: Tudor Vladimiresku je bio nadmoćna ličnost, ali sasvim drugačija od one koju upoznajemo iz udžbenika, iz starijih istorijskih knjiga. Rekao bih da je bio najvažniji homo novus ili samostvoreni čovek kojeg rumunska istorija poznaje. Kada pomislimo da je bio običan slobodni seljak, vođen izuzetnom ambicijom, koja je donekle bila pozitivna, koji je pokušao apsolutno sve da napravi blistavu karijeru. Okušao se u oružju, istakao se u rusko-turskom ratu 1806-1821, kada je upoznao buduće eteriste Jordakea Olimpiotula i Jana Farmakea. Stupio je u službu kod velikog boljara Glogovjanua, u čijoj kući je učio, u Krajovi. Nije mnogo čitao, ili mu bar to situacija nije dozvoljavala. Na zvaničnim sastancima sa Grcima išao je sa prevodiocem kod Ipsilantija, prevodilac mu je bio episkop Argeđša Ilarion, koji je savetovao Tudora da ubije Ispilantija. Ne mislimo valjda da je bilo prijateljskih osećanja sa obe strane?“
Napustivši rodnu Olteniju, Vladimiresku stiže u Bukurešt u proleće 1821. godine, gde će voditi Munteniju, iako nije bio formalno imenovan. Grčku vojsku koju je predvodio Aleksandar Ispilanti, koji je imao čin generala u carskoj vojsci, trebalo je da podrže Rusi, da bi prešli Dunav i stupili u obračun s Turcima. Pošto nisu dobili podršku Rusije i suočavajući se sa turskom opasnošću, između njih dvojice se javljaju sumnje o izdaji, te Vladimireskua ubijaju Ipsilantijevi ljudi.
Vladimiresku je bio intenzivno heroizovan u rumunskoj istoriografiji, naročito u periodu 1945-1989, tokom komunističkog režima, kada je čak pretvoren u heroja borbe siromašnih protiv bogatih. Tudor Dinu kaže da Vladimiresku nije bio ono što je nekoliko generacija Rumuna iz tog perioda naučilo: Tudor se pobrinuo da izdvoji novac kao administrator imanja Glogovenja, imao je sopstvene poslove sa apsolutno svime što je moglo doneti novac u tom periodu, od volova, ribe, mesa do pića. Imao je i krčme, imao je i mlinove, a zatim je pokušao da iskoristi korumpiranu vlast tog doba kao izvor bogaćenja. Bio je i administrator jedne planinske provincije, pozicija koju je kupio, pošto su se tad funkcije kupovale. Ovo je bilo pravilo, funkcije su se ponekad licitirale, ko je davao najviše dobijao je i starešinstvo manastira, ne samo običnu zemlju. Uspeo je u jednom trenutku, ne znamo tačno kako, da postane snabdevač kraljevskog dvora i vojske tokom smutnog perioda rusko-turskog rata, negde pre 1808. godine i nije se na tome zaustavio. Verovao je u svoju sudbinu“.
Glavni praktični efekat delovanja Tudora Vladimireskua bio je da prinčevi koje su Turci postavili da vode rumunske kneževine više nisu bili samo Grci. Ali ne sme se zaboraviti da je duh tog vremena, kao i toliko puta u istoriji, bio onaj u kom su se spajale ideje, solidarnost među ljudima, ali da je dolazilo i do raskola.
