Naselje Uranus
Sadašnja oblast u centru Bukurešta, gde se nalaze Palata parlamenta, ogromni Trg Ustava i velike zgrade u kojima su smeštene institucije rumunske države, pojavila se početkom osamdesetih godina prošlog veka. Pre oko 40 godina, oblast je još uvek bila brdovita i tu su se nalazili Arsenal vojske, stadion Republike“, crkve i manastiri, privatne kuće, parkovi, javni spomenici i bio je poznat Bukureštancima kao naselje Uranus“, jedan od najživopisnijih predela prestonice. Otprilike 90% naselja Uranus palo je pod oštrice buldožera nakon politike sistematizacije koju je inaugurisao Nikolaje Čaušesku 1977. godine.
Steliu Lambru, 10.04.2023, 12:21
Sadašnja oblast u centru Bukurešta, gde se nalaze Palata parlamenta, ogromni Trg Ustava i velike zgrade u kojima su smeštene institucije rumunske države, pojavila se početkom osamdesetih godina prošlog veka. Pre oko 40 godina, oblast je još uvek bila brdovita i tu su se nalazili Arsenal vojske, stadion Republike“, crkve i manastiri, privatne kuće, parkovi, javni spomenici i bio je poznat Bukureštancima kao naselje Uranus“, jedan od najživopisnijih predela prestonice. Otprilike 90% naselja Uranus palo je pod oštrice buldožera nakon politike sistematizacije koju je inaugurisao Nikolaje Čaušesku 1977. godine.
Istoričarka Speranca Djakonesku radila je od 1975. u Kancelariji za nacionalnu kulturnu baštinu opštine Bukurešt. U tom svojstvu bila je svedok sprovođenja sistematizacije i nestanku brojnih spomenika baštine i naselja Uranus. Intervjuisana 1997. godine od strane Centra za Usmenu Istoriju Rumunske Radiodifuzije, Djakonesku je rekla da neke državne institucije sada imaju samo inventar onoga što će nestati: Naročito područje Uranusa, gde su se dešavala masovna rušenja, bila je stara istorijska oblast. Istorijski muzej Bukurešta, kao gradski istorijski muzej, želeo je da napravi mapu. Imao je pravo i obavezu da napravi mapu ovog starog naselja kako bi se ubuduće znalo šta je izgubljeno i da bi se što više ostavili neki tragovi. Posle toga se proširilo ovo mapiranje područja, ne samo na području naselja Uranus, već je rađeno na svim površinama koje su rušene. Istorijski muzej Bukurešta ima evidenciju o srušenim kućama, bilo da su to bile male udžerice ili palate. Ne samo da ima evidenciju o kućama, već i evidenciju o društveno-profesionalnoj situaciji onih koji su tamo živeli. Neki podaci, možda ne baš detaljani, ali koji pokazuju situaciju, stanje stvari u određenom trenutku“.
Stručnjaci, svesni šta zapravo znači sistematizacija, uložili su nadljudske napore da spasu ono što se moglo spasiti od onoga što će biti izgubljeno. Speranca Dijakonesku: U vreme kada su ta rušenja vršena u tim zonama, mi smo pravili liste predloga prema dekretu 120/1981. Predlagali smo šta da se spasi, iz koje kuće itd. Na primer, bile su kvake ili vrata ili vitraži ili razni sastavni delova kuće koji su bili od posebne vrednosti. Samo smo mi videli scene koje su bile potpuno besmislene. Rečeno nam je: počinje rušenje u ovoj ulici, idite i napravite popis šta treba sačuvati. Mi bismo otišli i uradili, ali rušenje bi počelo drugog ili trećeg dana, a mi nismo imali vremena ni da napravimo papirologiju da zatražimo odlazak na mesto rušenja. Nismo imali ni nedelju dana da kažemo šta bi se moglo spasiti“.
U stvarnosti, brzina rušenja značila je uništenje onoga što su stručnjaci preporučili da se spase, što je činjenica koju je primetila i Speranca Dijakonesku: „Dešavalo bi mi se da obilazim kuće koje su imale veoma lepe delove, prozore, vrata sa kristalnim prozorima, vrata sa mat staklom ili ogledala. Sutradan bih prošla pored tog kraja, jer sam prethodnog dana stala na broju 15 i trebalo je da nastavim popis, videla bih da na brojevima 1, 3, 5, gde sam dala predloge da se spasu sjajna vrata, pa ta sjajna vrata se bacaju sa sprata na put. Rušenje je već bilo počelo, rušitelji su žurili i sav taj kristal, sva vrata, svi prozori koje sam predložila za sanaciju uspešno su padali na zemlju na ulici, razbijali se. Imali smo i takve epizode koje su učvrstile moje uverenje da su mnoge procedure urađene samo da bi se reklo da su urađene.„
Posle 1989. krivcem za uništenje Uranovog kvarta smatran je rumunski diktator Nikolaje Čaušesku i on će ostati veliki krivac. Ali on nije bio jedini, smatra Speranca Dijakonesku: Žao mi je što moram to da kažem, najveću krivicu u čitavom tom stanju stvari, po mom mišljenju, nema samo šef države koji je, koliko god primitivan bio, kako smo ga smatrali, bio dovoljno lukav. da nije potpisivao odluke o rušenju sve do njihovog sprovođenja. Ukazi o rušenju su doneti na veoma velikim površinama, a zatim je došlo do uklanjanja spomenika kroz poseban ukaz, poseban ukaz koji je trajno potpisao predsednik države, nakon što je obavljeno rušenje. Dakle, sve što je urađeno radili su posrednici koji su se nečega plašili ili koji su hteli da se istaknu, a znamo slučajeve, znamo mnogo takvih“.
Danas se još može videti mali deo nekadašnjeg naselja Uranus, jednog od najlepših naselja Bukurešta. Ostao je u foto albumima, izložbama, novinskim člancima, sekvencama iz dokumentarnih filmova, u umetničkom filmu Anđela ide dalje“ iz 1982. godine i na društvenim mrežama.
