Epigenetski testovi ključ budućnosti (19.09.2025)
Starenje, prirodni i neizbežni proces kod svih živih bića, dolazi sa progresivnim smanjenjem fizioloških funkcija i rastućom vulnerabilnošću na bolesti.
Corina Cristea и Mircea Mihai, 19.09.2025, 00:00
Starenje, prirodni i neizbežni proces kod svih živih bića, dolazi sa progresivnim smanjenjem fizioloških funkcija i rastućom vulnerabilnošću na bolesti. Za mnoge osobe broj godina ne poklapa se sa biološkim, mnogi izgledaju i osećaju se mnogo mladji, iako su u odmaklim godinama, dok se drugi osećaju starim iako imaju 30-40 godina. Razlog se nalazi u zoni epigenetike, odnosno tamo gde se genetika susreće sa životnim stilom. Zahvaljujući epigenetici – disciplini koja studira način na koji su naši geni ,,aktivni ili uspavani’’ od strane spoljnih faktora, životni vek nije više lutrija. Sredina u kojoj živimo, ishrana, nivo stresa, zagadjenje pa čak i društveni odnosi mogu uticati na aktivnost ili uspavanost pojedininih gena. Jedna 45-godišnja osoba sa zdravim načinom žvota može da ima biološki uzrast od 38 godina, dok neko ko ima 30 godina, ali sa hroničnim stresom, nedekvatnom ishranom i nedovoljnim snom može ostariti do 40 godina. U ovoj situaciji epigenetski testovi mogu da budu kompas zdravlja i dugog života. Studije dokazuju da epigenetski faktori mogu uticati na duži živod od samih gena. ,,Medicina dugovečnosti je prava nauka sa mnogim oblastima od kojih se svaki bavi stvarima koje pomažu nama stručnjacima da shvatimo na vreme kako da sprečimo, šta da radimo na individualnom planu, kakva rešenja da predložimo na kratki, srednji i dugi rok ljudima koji žele da zdravo, nezavisno i aktivno stare’’, kaže doktor Luiza Spiru, univerzitetska profesorka iz Bukurešta: ,,Veoma važno je kako živimo u poslednjem periodu našeg života. Najduži period našeg života je posle 45-50 godina, kada nastaju mnogi porodični problemi, kada se naši roditelji suočavaju sa problemima, kada deca rastu, kada treba da brinemo onako kako su o nama brinuli i naši roditelji. Postoji velika razlika izmedju dugog života i aktivnog i nezavisnog. Razlika leži u individualnom vaspitanju. Ako nismo naučili na vreme da sprečimo rizike od hroničnih bolesti i ako ne shavatamo na vreme koje individualne faktore rizika imamo, nećemo ostvariti ovaj individualni cilj.’’
Odnosno da imamo dug i aktivan život. Može se smatrati da ako bi naš genom bila mužička partitura, epiginetika bi bila dirigent orkestra. Geni se ne menjaju, ali menja se način na koji se aktiviraju. Epigenetika nam dokazuje da nismo zatočenici našeg genetskog koda, svaki ima uticaj na način na koji geni rade za ili protiv zdravlja, a epigenetski testovi predstavljaju jedan od najspektakularnijih instrumenata u poslednjim godinama. Za razliku od klasičnih DNK testova, koji analiziraju fiksnu strukturu genoma, epigenetski testovi mere hemiske promene na nivou DNK kako bi pružili podatke o biološkom stanju osobe. Luiza Spiru, predsednica Fondacije Ana Aslan internacional, stručnjak za medicinu dugovečnosti i pionir studiranja starenja mozga kaže: ,,Danas imamo šansu da raspolažemo ovim epigenetskim kao i geneckim informacijama i ostalim analizama koje pokazuju našu kortikalnu ravnotežu, jer je ovo veoma važno. Sve posledice inteakcije našeg bića sa stresorima. Mi ove analize nazivamo biomarkerima. Možemo da saznamo ako imamo manjak minerala, aminokiselina, vitamina, možemo da napravimo analizu dlake, analiziramo molekule koji nam pomažu da saznamo kako da postupamo i pomognemo dotičnoj osobi.’’
Ovi testovi su veoma važni jer mogu identifikovati rizike od kardiovaskularnih, metaboličkih ili neurodegerativnih bolesti i mogu dokazati da je genetsko nasledstvo važno, ali nasledjeni DNK može samo 20-30 godina da utiče na dužinu života, sve ostalo zavisi u velikoj meri od naših svakodnevnih opredeljenja ,od naše ishrane, od upravljanja stresom, od sna i kretanja. Drugim rečima, svi epigenetski testovi otvaraju put medicini budućnosti, jedno personalizovanoj , preventivnoj i predvidljivoj medicini fokusirana na način na koji stil života stavja ostiak na genom.
