Rumunija na Međusavezničkim igrama
Na inicijativu Amerikanaca, leta 1919. godine, na novom stadionu Peršing koji su izgradili u Parizu, približno 1.500 sportista takmičilo se u 19 sportskih događaja poznatih kao Međusavezničke igre.
Marija Nenadić-Zurka и Daniel Onea, 17.11.2025, 14:31
Na inicijativu Amerikanaca, leta 1919. godine, na novom stadionu Peršing koji su izgradili u Parizu, približno 1.500 sportista takmičilo se u 19 sportskih događaja poznatih kao Međusavezničke igre. Rumunija je takođe pozvana da učestvuje, a jedan rumunski bataljon je marširao na paradi pre Igara u julu 1919. Rumunski sportisti su se takmičili u fudbalu, ragbiju, streljaštvu, atletici, jahanju, tenisu, plivanju, rvanju i boksu, bez postizanja zapaženijih rezultata. Istoričar Bogdan Popa iz Instituta za istoriju „Nikolaje Jorga“ piše priču o Rumuniji na Međusavezničkim igrama.
„Francuski parlament je odlučio da osveti pobedu u Prvom svetskom ratu i pozvao je sve saveznike da učestvuju u paradi ispod Trijumfalne kapije. Otvorili su je francuski komandanti, Peten, bio je tu i Daglas Hejg, bio je tu i general Peršing, komandant Američkih ekspedicionih snaga, a takođe i svi saveznici. Ranjenici i osakaćeni ratnim napadima otvorili su paradu, a kao znak novih vremena koja su dolazila, tenkovi i vazduhoplovstvo su je zatvorili kasno u noć.“
Bio je to prvi profesionalni međunarodni izlazak rumunskih sportista koji su do tada bili amateri sa materijalnim mogućnostima. Bogdan Popa.
„Prvi sportski klubovi, u pravom smislu reči, pojavili su se u Bukureštu početkom 20. veka. Bili su to automobilski klubovi, teniski klubovi, fudbalski klubovi, bili su društveno i ekonomski elitistički. Automobil je govorio nešto o onome ko je bio član takvog kluba, bio je neko bogat. Bio je potomak elite, bio je plemić, bio je buržuj sa novcem. To su bili oni koji su bili dovoljno bogati da kupe automobil ili avion i da se njima bave sportom. Fudbalski klubovi su, u početku, bili nemački i britanski. Bilo je to vreme kada je rumunska ekonomija bila otvorena za strane investicije.“
Počeci sporta za narod bili su vezani za vojsku i ratove, a Rumunija nije bila izuzetak od pravila. Godine 1913, tokom Drugog balkanskog rata, rumunsku vojsku su uglavnom činili seljaci bez fizičke obuke. U Prvom svetskom ratu, fizička obuka i izdržljivost vojnika su zaista bile testirane, posebno nakon što su Centralne sile okupirale južnu Rumuniju 1916. godine. Bogdan Popa je pratio transformacije vezane za sport koje su se dešavale unutar rumunske vojske tokom tih godina.
„Leta 1917. i 1918. godine, vojska je zamenila stare komandante i prešla na obuku vojnika, sa naglaskom na fizičku stranu. Vojnici su bili bolje obučeni. Nisu bili obučeni samo da pucaju i vole svoju domovinu, već i da pucaju i kako da se brane u borbi prsa u prsa. Konjica je bila obučena ne da juriša, već da jaše do bojišta, ali borba se vodila peške. Konji se više nisu koristili u ofanzivnim jurišima lakih brigada, ove prakse su napuštene.“
Iako su 1918. godine borbe prestale nakon predaje Centralnih sila, regionalni sukobi su se nastavili. Rumunija se suočila sa nestabilnošću i pretnjom anarhije na unutrašnjem planu i boljševičkim napadima spolja. Godine 1919. spolja se borila na tri fronta protiv komunista, na istoku, na severu i na zapadu. Bogdan Popa.
„U ovom istinskom okupljanju demona unutar i širom zemlje, Američki ekspedicioni korpus, negde oko januara 1919. godine, poslao je poziv rumunskoj vojsci objavljujući da organizuje Međusavezničke igre u Parizu. Šta su bile Međusavezničke igre i zašto su organizovane? Da li je Rumunija trebalo da ide na ove Igre? Naravno, to je bila prilika za Sjedinjene Američke Države da demonstriraju svoju političku, vojnu i ekonomsku moć.“
Bogdan Popa je dao detalje o sportistima u rumunskoj delegaciji i njihovim nastupima.
„Rumunija formira vojno-sportski odred, 118 rumunskih sportista je poslato u Pariz. Od tih 118 muškaraca, 53 je bilo aktivno pre 1916. godine. Govorimo o srednjoškolcima i ljudima koji su imali oko 30 godina, mnogi su studirali u Francuskoj, gde su naučili da igraju ragbi. Tamo su naučili i da igraju tenis, nekolicina je naučila i fudbal. Oni će činiti jezgro sportskog pokreta u međuratnoj Rumuniji. Na Igrama je Rumunija izgubila u skoro svim disciplinama. Major Filip Jakob, konjanik, bio je jedini sposoban za takmičenje. Teniski tim je bio zanimljiv, ali nije dobro nastupio.“
Prisustvo Rumunije na Međusavezničkim igrama bila je i ambicija da pokaže svojim zapadnim prijateljima da je pouzdan saveznik. Bogdan Popa.
„Uprkos nedostatku sportske tradicije, iza Igara jasno stoji politička poruka. Rumunija je poslala vojsku koju su obučavali francuski oficiri, imala je koristi od pomoći saveznika i želela je da pokaže da se ulaganje u nju isplatilo. O onima koji su tamo poslati, pronašao sam samo jedan izveštaj oficira iz streljačkog tima koji piše da su bili tamo i da je bilo izvanredno. Oficiri su bili smešteni odvojeno od vojnika, nisu se previše mešali, činovi su bili poštovani. Nakon što su završili takmičenje u streljaštvu, odvedeni su i pokazani Pariz, muzeji, Ajfelov toranj i druge zanimljivosti. To je, mislim, jedini trenutak u rumunskoj istoriji kada je vojska bila potpuno nezavisna od bilo kakve političke odluke.“
Rumunija je bila počasno prisutna na Međusavezničkim igrama 1919. godine. Kao što se često kaže za sport, važno je učestvovati, ne nužno pobediti.
