Andrej Epure debitira sa filmom Ne ostavljaj me da umrem (31.01.2026)

Ako smo prošle nedelje u rubrici predstavili film „Mlečni zubi”, danas vam predlažemo kratak razgovor sa rediteljem Andrejem Epureom, koscenaristom, zajedno sa Anom George, filma „Ne ostavljaj me da umrem”.

Dragana Diamandi и Corina Sabău, 31.01.2026, 09:30

Ako smo prošle nedelje u rubrici predstavili film „Mlečni zubi”, danas vam predlažemo kratak razgovor sa rediteljem Andrejem Epureom, koscenaristom, zajedno sa Anom George, filma „Ne ostavljaj me da umrem”. Film je imao svetsku premijeru u Lokarnu, u sekciji posvećenoj novim glasovima savremene kinematografije, i svesno istražuje prostor ambigviteta, oscilujući između art-hausa horora i apsurdne komedije o smrti — kombinacije koja definiše i ireverentni humor prisutan u drugim scenarijima koje potpisuje Andrej Epure.
U filmu „Ne ostavljaj me da umrem”, Andrej Epure proširuje priču kratkometražnog filma „Interfon 15”, prikazanog 2021. godine u sekciji La Semaine de la Critique Filmskog festivala u Kanu. U svom dugometražnom debitantskom ostvarenju, reditelj istražuje svet u kojem granica između apsurda i ljudske krhkosti postaje sve tanja. Sniman tokom 26 dana u Eforiji, Mangalii, Neptunu, Olimpu i Bukureštu, film prati napore Marije (u tumačenju Kosmine Stratan), koja pokušava da organizuje sahranu svoje zagonetne komšinice Izabele (Elina Löwensohn). Jedan ljudski gest uvlači je u lavirint birokratije, neobičnih susreta i neprijatnih tišina.
Priča filma „Ne daj mi da umrem” nastala je iz sećanja koscenaristkinje Ane George na usamljenu komšinicu koja je preminula u blizini njenog doma.
„U suštini, film je vapaj protiv zaborava”, kaže Ana Georghe, koja je ujedno i producentkinja filma. Sa Andrejem Jepureom razgovarali smo o načinu na koji je gradio portret glavnog lika, kao i o izvorima inspiracije.
„Zanimalo me je kako bih mogao da prikažem nekoga u njegovom odsustvu — osobu koja postaje prisutnija posle smrti nego što je bila za života. Na neki pojednostavljen način, postmortalno je jedini način da se izgradi nečiji portret, jer smrt donosi konačnost, a ta konačnost nam omogućava da izvučemo određene zaključke, iako se i oni zasnivaju na fragmentarnim zapažanjima. Na primer, portret lika Izabele sastavljen je od svega nekoliko elemenata: razgovarala je sa drvećem, imala je dva psa, bila je profesorka latinskog jezika i imala je dete.
Zanimalo me je i šta za sobom ostavlja misteriozan život jednog enigmatičnog lika. U ovom slučaju, posle smrti te žene ostaju dva psa. Šta ta dva psa mogu da prenesu o njoj, u njenom odsustvu? Pokušao sam da istražim upravo to — šta ostaje nakon nečije smrti. Ova tema me je privukla i zato što je povezana sa mojim detinjstvom. Odrastao sam u Goržu, u Alimpeštiju, i imao sam veoma poseban odnos sa bakom i prabakom. Film je, između ostalog, nastao iz želje za komunikacijom sa životinjama, ali i sa uspomenama mog detinjstva.”
Sa Andrejem Epureom razgovarali smo i o tome kako priča filma „Ne ostavljaj me da umrem” osciluje između više registara i kako ova stilska dvosmislenost odražava njegove umetničke namere.
„Sada film vidim kao delo koje se nalazi na samoj granici, i mislim da je to najbolji način da ga opišem. Mislim na liminalni prostor, negde između realizma i fantastike, između komedije i horora — kombinaciju koja, pretpostavljam, može da uznemiri. Čak su i komični momenti donekle nelagodni; nije uvek jasno da li ili kada treba da se smejete. Ponekad ne možete da razlučite nameru reditelja ili scenariste. Ukratko, ne znate da li su pojedine scene režirane da izazovu smeh ili da stvore drugačiji osećaj. Nisam bio na projekciji u Bukureštu, u okviru Les Films de Cannes à Bucarest, jer mi je teško da idem na projekcije, ali sam od onih koji su bili čuo da se publika smejala u trenucima u kojima ja to nisam očekivao. Mislim da je publici bila potrebna neka vrsta oslobađanja, opuštanja. Kao da su se pitali: šta ovaj film želi od mene? I to mi se izuzetno dopada. Postojala je i namera da se napravi film koji polazi od realizma, a zatim se otvara ka drugim zonama — nazvao bih ih transcendentnim ili nadrealnim. Tu lažnu dihotomiju primenio sam tokom čitavog filma, kako na nivou stila, tako i tona, uključujući i zvučni dizajn. Drugim rečima, priča stalno ostaje u nekoj međufazi.”
Film „Ne ostavljaj me da umrem”, u produkciji Saga Filma, otvara i pitanje sve alarmantnije društvene stvarnosti: života u usamljenosti. Prema istraživanju „Dimenzije usamljenosti”, koje je sprovelo Udruženje Nikada sami – Prijatelji starijih u partnerstvu sa Kantar Rumunija, više od polovine starijih osoba u urbanim sredinama Rumunije suočava se sa usamljenošću, a gotovo 310.000 njih taj osećaj doživljava veoma intenzivno.
Iznad same fikcionalne priče, film skreće pažnju na zanemarenu realnost Rumunije: živote koji se gase u tišini, komšije koje primećujemo tek kada ih više nema, ljude koji postaju vidljivi tek u trenutku smrti. U tom kontekstu, partnerstvo sa organizacijom Nikada sami – Prijatelji starijih podržava zajedničku misiju — da se tema izolacije starijih osoba ponovo uvede u javni diskurs i da se publika podstakne na aktivno uključivanje. Organizacija poziva gledaoce filma da postanu volonteri, da ponude podršku, vreme i društvo onima koji žive sami — male gestove koji mogu promeniti živote.