Portret aktivista u Rumuniji (18.02.2026)

Svaki put kada razgovarate sa Alinom Dumitriu, njen um je zaokupljen nečim.

Dragana Diamandi и Iulia Hau, 18.02.2026, 10:30

Svaki put kada razgovarate sa Alinom Dumitriu, njen um je zaokupljen nečim. Od nasilja nad životinjama i seksualnog nasilja, preko proširenja parkova u Bukureštu i dostupnosti lekova za HIV u apotekama, do pitanja ekonomskih migranata — Alina je svakodnevno aktivna.

,,Pa, još od malih nogu — sećam se da sam na televiziji viđala decu tamne puti iz Afrike; Čaušesku nam je s vremena na vreme puštao takve prizore, verovatno da bismo videli da je negde drugde gore nego kod nas. I, eto, imam 46 godina, za dva meseca 47, deset godina sam živela u komunizmu i, da, na televiziji sam viđala decu sa rahitisom, mršavu, i kad su me pitali šta želim da budem kad porastem, govorila sam da želim da pomažem toj deci tamne puti koju sam gledala na televiziji. To mi je ostalo u sećanju zaista sam želela da idem i volontiram.”
Trenutno, Alina kaže da već postoje veliki problemi u Rumuniji i to joj ne dozvoljava da ode na duži rok.
Sa 16 godina Alina Dumitriu se pridružila koleginici svoje majke koja je, pored posla u privatnoj banci, koordinisala aktivnosti jedne nevladine organizacije. Tako je počela da volontira sa devojčicama za koje je mislila da su siročad. Ubrzo je shvatila da imaju roditelje, ali da su oni odlučili da ih prepuste brizi države.
Zatim je pozvana da predaje likovnu umetnost u neformalnoj školi za adolescente zaražene HIV-om.
„Godine 1992, ili u tom periodu, tema je toliko tabu: koliki je broj dece i o kom vremenskom periodu je reč, jedni kažu jedno, drugi drugo. U svakom slučaju, u komunizmu je došlo do tog talasa beba zaraženih HIV-om — 14.000 beba, jedinstven epidemiološki incident u svetu. I odmah sam rekla da želim. Uz to, završila sam srednju školu Tonica i bila sam strastveno zainteresovana za psihologiju i psihoterapiju, mnogo sam čitala — dok su druga deca čitala beletristiku, ja sam čitala Junga, Frojda, to je bila moja strast. Veoma mi se dopadala ideja art-terapije i počela sam da čitam još više o tome i pokušala sam da ih ubedim da to ne budu samo časovi crtanja i slikanja.”
Tako je počela da vodi lične razgovore sa institucionalizovanim adolescentima koji su bili žrtve epidemiološkog incidenta, shvativši da je razlika između onoga što su oni stvarno doživljavali i onoga što su mislili da doživljavaju bila ogromna. Pre svega, kaže Alina, svi su verovali da imaju sidu i da će umreti.
„Kada sam počela da čitam o virusu, shvatila sam da oni zapravo nisu bili u stadijumu SIDE, već u fazi HIV-a, i da su praktično bili zdravi — samo nosioci virusa. Tokom godina, čak je i akademska literatura promenila način na koji se govori o HIV-u. Ono što su imali, sa čim su ljudi živeli bila je hronična ili dugoročno izlečiva bolest, a ne terminalna bolest. Oni su bili zaraženi osamdesetih godina u bolnicama, nozokomijalno. Zatim, nisu imali terapiju. Oko 4.000 njih je, koliko sam razumela, umrlo. A pitanje broja je tabu — niko ne želi da govori o tome šta je država uradila toj deci.”
Alina Dumitriu priča da joj je doktor Katalin Apostolesku bio prava podrška tokom 20 godina rada sa pacijentima iz ranjivih grupa i korisnicima psihoaktivnih supstanci. Kaže da ju je on pre 21 godinu ohrabrio da osnuje Udruženje „Sens Pozitiv”, koje pomaže osobama zaraženim HIV-om i grupama sa povećanim rizikom od zaraze virusom.
Pored rada u okviru nevladine organizacije, Alina Dumitriu je i građanska aktivistkinja i influenserka, koja koristi svoju Instagram platformu koju prati više od 14.000 ljudi.
„Upućujem mnogo poziva na akciju. Molim ih da reaguju, da pošalju prijave. I oni to zaista rade. Neizmerno sam im zahvalna. Bio je slučaj kada je jedan tip pretio nekome osvetničkom pornografijom na mom zidu. Konsultovala sam se sa pravnicom i zaista je bila reč o krivičnom delu; policija mi je, doduše, rekla da nije. Ali poslato je 200 prijava policiji. (…) To je zajednica — dolaze ljudi koji zaista žele nešto da urade. Smeta im ono što se dešava u ovoj zemlji i žele da budu deo promene, da oni sami budu promena koja je ovoj zemlji toliko potrebna — da aktivno učestvuju.”
Alina smatra da influenseri imaju veliku odgovornost prema ljudima koji ih prate. Kaže da je nedavno preuzela vest iz rumunskih medija koja se ispostavila kao lažna. Odmah nakon toga objavila je novi post u kojem je to priznala i ispravila, ali kaže da to ne rade mnogi kreatori sadržaja.
Na pitanje koliko je teško biti aktivista sa punim radnim vremenom u Rumuniji, Alina upozorava da ljudi u ovoj oblasti često pate od psiholoških problema. I sama živi sa dijagnostikovanim sekundarnim traumatskim stresom — stanjem koje se ne leči, već se samo drži pod kontrolom uz terapiju. Ovom stanju su posebno skloni oni koji rade u pedijatrijskoj onkologiji ili sa korisnicima ilegalnih supstanci — u oba slučaja stopa smrtnosti je veoma visoka. Međutim,  vremenom je naučila da veoma dobro upravlja svojim emocijama i, kada bi mogla da vrati vreme, ne bi ništa promenila.