Pozorište budućnosti (03.01.2026)

H.O.T. Kolektiv je premijerno izveo predstavu „Pozorište budućnosti“ u decembru.

Dragana Diamandi и Ion Puican, 03.01.2026, 09:30

H.O.T. Kolektiv je premijerno izveo predstavu „Pozorište budućnosti“ u decembru. Ona je deo istraživačkog projekta u oblasti pozorišta koji istražuje nove oblike interdisciplinarnog i kolaborativnog stvaralaštva u savremenom pozorištu. Projekat je zamišljen kao umetnička laboratorija posvećena umetnicima u usponu. Cilj projekta je da odgovori na pitanje „Kako će izgledati pozorište budućnosti?“
O temi projekta, kao i o njegovim umetničkim, psihološkim i emotivnim komponentama, razgovarali smo sa glumicom Denisom Dutkovski
„Želeo bih da ova predstava ima pozitivan uticaj i podstakne umetnike da kreiraju sopstvene predstave, sopstvena radna okruženja u kojima će formirati timove i zajedno graditi stvari.
Po mom mišljenju, kolektivni rad čini čitav proces lakšim, a susret različitih vizija može da proizvede mnogo snažnije i zanimljivije umetničke forme. Mislim da je danas neophodno stvarati relevantne predstave – one koje odražavaju stvarnost u kojoj živimo i koje je preispituju.
Pre svega, pomogle su nam da se upoznamo i da budemo u mogućnosti da razgovaramo o tome šta bi nas zanimalo da diskutujemo u predstavi, o kojim problemima bismo želeli da razgovaramo u ovoj predstavi. I nekako, budući da je to bio osmišljen pozorišni proces, više nismo bili samo jednostavni glumci, već glumci koji generišu materijal. Radili smo improvizacije koje su trajale i po dva sata, sa različitim temama koje smo morali da rešavamo tokom improvizacije. Rađale su se sve vrste scena koje su ostajale u predstavi.“
Centralna tema predstave je anksioznost zbog budućnosti, koju snažno oseća mlađa generacija. Predstava je nastala u interdisciplinarnoj laboratoriji. Kako je to uticalo na kreativni proces i koja je bila dramska nit koja je povezivala fragmentirani narativ predstave? Denisa Dutkovski:
„Mislim da ću odgovoriti rečenicom iz predstave. Pojavljuje se odmah na početku, naime, ‘da bismo zamislili pozorište budućnosti, trebalo bi da zamislimo budućnost’. Shvatili smo da je veoma teško zamisliti budućnost i smatram da i vi trebalo da uradite ovu vežbu. Kada smo to uradili, pojavilo se mnogo različitih varijanti, ali nekako nijedna od njih nije delovala mogućom i nekako nam se ovo učinilo zanimljivim.
To je ono što smo želeli da istražimo u predstavi, ovu potragu za mogućom ili čak nemogućom budućnošću, dovodeći u pitanje samu budućnost. I mislim da je zato to relevantna tema i za publiku. Jer pozorište budućnosti nekako nudi šansu da ne budemo pasivni pred budućnošću, već da razmišljamo o njoj, da je dovodimo u pitanje. I možda, zašto ne, da je promenimo…
Generisali smo mnogo materijala, i u nekom trenutku su počeli da se pojavljuju stihovi koji su bili povezani sa budućnošću koju je zamišljao Čehov, ruski dramski pisac s kraja 19. veka. I smatrali smo izuzetno zanimljivim da je ta budućnost koju je on tada zamislio praktično sadašnjost u kojoj mi živimo. Stihovi poput „Kako zamišljam svoj život za 200… 300 godina“. I mislili smo da je to zaista kul, jer nam je, paradoksalno, u procesu rada, očigledno bilo lakše da se povežemo sa Čehovljevim stihovima nego da sami zamislimo budućnost. I tako smo se na kraju obratili prošlosti kako bismo izgradili perspektivu o budućnosti…
Predstava ne nudi klasičnu strukturu, odnosno ne prati jednu jedinstvenu narativnu liniju. Naprotiv, u prvi plan iznosi mnoštvo tema i problema, upravo kako bi publici ostavila slobodu da sama gradi sopstvene veze, postavlja pitanja i pronalazi odgovore. I to mi je veoma lepo, jer ti odgovori nikada ne mogu biti isti – svaki gledalac dolazi sa sopstvenim unutrašnjim svetom. … uključujući i činjenicu da se radnja često odvija na više planova istovremeno, ponekad čak na tri u isto vreme. Sve to čini da predstava bude živa, dinamična, da vas drži u stalnoj pažnji i ne dozvoljava da vam bude dosadno“.
Pozorište budućnosti funkcioniše kao „živa laboratorija“, gde se testiraju i dokumentuju interdisciplinarne metode rada, koje se zatim distribuiraju kroz javne prezentacije, univerzitetske radionice i obrazovne materijale. Za svet pozorišta, za profesionalce, projekat ima za cilj da izgradi ponovljiv model nezavisnog umetničkog stvaralaštva, doprinoseći razvoju nove generacije stvaralaca u rumunskom eksperimentalnom pozorištu. Za širu javnost, koju poruku želite da publika ponese nakon predstave?
„Ne mislim da predstava predlaže eksplicitnu poruku. Umesto toga, ona otvara prostor u kome je svaki gledalac pozvan da izgradi sopstveni smisao. A ta sloboda interpretacije sama po sebi, čini mi se, jeste poruka.Verujem da budućnost, budući apstraktni koncept, počinje u sadašnjosti. I zato je, čini mi se, neophodno da se prema našim sadašnjim postupcima odnosimo kao prema gestovima koji mogu imati stvarne posledice na ono što će doći. Čak i u ovom kontekstu u kojem, citiram iz predstave, „Sreća nije za nas i možda je neće ni biti“. Ostaje neophodna ideja da nastavimo dalje. Ponovo citiram „Moramo živeti i raditi“. I kada ovo kažem, ne kažem to kao rezignaciju, već kao oblik odgovornosti prema budućnosti koju gradimo, svesno ili ne.“