Institut za tehničku dokumentaciju Rumunije

Institucionalna istorija nije uvek fascinantna kao svakodnevna istorija, kao što je to život ličnosti, ili kao što je priča o otkriću koje je promenilo sve što je čovečanstvo znalo u jednom trenutku.

Steliu Lambru и Marija Nenadić-Zurka, 06.05.2024, 17:26

Institucionalna istorija nije uvek fascinantna kao svakodnevna istorija, kao što je to život ličnosti, ili kao što je priča o otkriću koje je promenilo sve što je čovečanstvo znalo u jednom trenutku. Institucije se generalno doživljavaju kao hladni, depersonalizovani prostori u kojima vlast nameće svoj red i volju građanima. Ali istorija institucija je od velike važnosti u poznavanju prošlosti jer se u njihovom postojanju i funkcionisanju može naći i ljudska kreativnost i svakodnevica, za neke ljude koji u njima rade one su čak i mesta gde provode značajan deo svog života. Ljudi su vezani za institucije, a institucije su vezane za ljude u duhu proživljenog vremena.

U Rumuniji je posle 1945. godine uspostavljen komunistički režim, uz direktnu podršku sovjetske okupacione armije. To je značilo uništavanje starih institucija koje su smatrane represivnim prema radničkoj klasi, menjanje drugih, kao i uspostavljanje novih. Jedan od glavnih problema sa kojima se suočavao komunistički režim u Rumuniji bilo je postojanje stručnjaka, posebno inženjera, koji bi bili uključeni u ponovno pokretanje nove centralizovane ekonomije koju je vodila komunistička partija. Dok je deo stare rumunske tehničke elite smešten u zatvor na ideološkim osnovama, nova elita je pokušavala da nadoknadi izgubljeno i ideološki se prilagodi. Tako je institucija koja je preuzela zadatak prikupljanja informacija i izrade sinteza u vezi sa stanjem tehnološkog razvoja bio Institut za tehničku dokumentaciju Rumunije, osnovan 1949. godine. Inženjer George Angel je bio generalni direktor ustanove i 2003. godine, pred mikrofonom Centra za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije, prisetio se početaka:

„Institut za tehničku dokumentaciju Rumunije postao je cenjen kao jedan od najboljih instituta za dokumentaciju i informisanje u socijalističkim zemljama. Stručnjaci iz mnogih zemalja došli su da razmene iskustva kako bi videli kako je organizovana informativno-dokumentaciona aktivnost u Rumuniji. Pored Nacionalnog instituta za informacije i dokumentaciju, postojale su 24 informaciono-dokumentacione kancelarije, po granama i oblastima, koje su se specijalizovale za promovisanje tehničkih inovacija u oblasti koju su predstavljali.“

Smešten u centru Bukurešta, na Calea Victoriei, Institut za tehničku dokumentaciju Rumunije bio je glavni informacioni i dokumentacioni entitet za inženjere. Institucija je kopirana po sličnoj instituciji u Sovjetskom Savezu, mamutskog instituta, sa ovim predmetom aktivnosti. Rumunski institut je imao impresivan fond tehničkih knjiga i značajne kolekcije specijalizovanih časopisa iz svih tehničkih oblasti. Velikodušna čitaonica je ugostila sve koji su želeli da ostanu povezani sa najnovijim informacijama u svojoj oblasti. Institut je centralizovao tehnička znanja, ali je na nivou svake grane i delatnosti bila podržana i informacionim i dokumentacionim kancelarijama. George Angel se osvrnuo na delatnost instituta.

„Delatnost Instituta i kancelarija bila je veoma složena. Nije se ograničavalo samo na prijem knjiga i časopisa, već, posebno, na promociju sadržaja. U okviru Instituta postojao je čitav niz odeljenja koja su obrađivala postojeće informacije na stranicama časopisa: od jednostavnog signaliziranja postojanja sadržaja postojećih časopisa, fotokopiranja njihovih sažetaka i organizovanja u nekoliko zbirki, koje su distribuirane na osnova pretplate zainteresovanima, na stvarnu obradu sadržaja specijalizovanih članaka. Odgovarajuće novine su izvučene iz njih i prijavljene stručnjacima za nacionalnu ekonomiju“.

Ali iako je institut bio namenjen inženjerskoj i tehničkoj dokumentaciji, i ovde je delovala čuvena cenzura. George Angel:

„Nismo imali pravo da neke od časopisa damo u salu. Nije ih bilo mnogo, ali je bilo časopisa koji su sadržali razne članke koji nisu bili u skladu sa politikom stranke. Onda sam imao poseban pečat. U kancelariji tajnih dokumenata registrovao si se i sedeo u kancelariji i pristup je bio zabranjen. Sećam se da je postojala obrađena knjiga na engleskom koja se bavila tom misterioznom pojavom koja se dogodila na Uralu. Na osnovu dokumenata objavljenih u Sovjetskom Savezu u specijalizovanim časopisima, engleski istraživač je pokazao da se na Uralu dogodila atomska katastrofa u kojoj je stradalo mnogo ljudi. U to vreme te stvari nisu bile javne i bile su obavijene velom misterije. Nije to bila fantazija, čovek je došao sa preciznim dokumentima objavljenim u Sovjetskom Savezu u njihovim časopisima“.

Institut je održavao simpozijume i konferencije, a do 1974. godine u njemu je radilo nekoliko stotina dokumentarista na stranim jezicima. Međutim, 1974. godine Elena Čaušesku, supruga Nikolaja Čaušeskua, predsednica Nacionalnog saveta za nauku i tehnologiju, odlučila je da racionalizuje delatnost i smanji broj zaposlenih na 160. Međutim, 1980-ih, opšta kriza rumunskog društva takođe je teško pogodila institut. Zbog nedostatka novca, kupovina časopisa i knjiga drastično je smanjena. Oni koji žele da se dokumentuju i dalje su mogli da konsultuju publikacije iz Sovjetskog Saveza. Kriza institucije bila je kriza sistema koja je okončana 1989. godine.