Istorija zaštite dece u Rumuniji
Dete ima posebno mesto u ljudskoj istoriji, budući da je, zapravo, akter i tvorac istorije, kao i svaki čovek. Ali mu je uvek bila potrebna zaštita i vremenom su obični ljudi ili institucije poput Crkve u srednjem veku ili države i organizaciona naselja u modernom periodu preuzimali ulogu zaštitnika.
Steliu Lambru, 28.11.2022, 13:02
Rumunski svet je imao približno istu istoriju zaštite dece kao i geokulturna područja koja su na njega uticala. U drugoj polovini 19. veka moderna država preuzima ulogu aktivnog zaštitnika osnivanjem jaslica, domova i sirotišta. Deca kojoj su takve ustanove bile potrebne su bila mala bića pogođena lošom sudbinom: siročad, napuštena deca, siromašni, beskućnici, teško bolesni i neizlečivi. Prva moderna ustanova za zaštitu dece u Rumuniji otvorena je 1897. godine, kada je osnovano Društvo za socijalnu pomoć Jaslice Sveta Ekaterina“. Ovamo su dovođena siromašna deca, deca bez majke, mlade samohrane majke. Među osnivačima su bile Ekaterina Kantakuzino, supruga konzervativnog političara Georgija Grigorea Kantakuzina, njihova ćerka Irina Kantakuzino i doktor Tomas Jonesku. Gradska kuća Bukurešta donirala je plac od 20.000 metara kvadratnih na severu grada, blizu današnje Trijumfalne kapije, gde je izgrađeno sedam zgrada. Do 1948. godine, kada je instituciju nacionalizovao komunistički režim, hiljade dece je prošlo kroz ovu respektabilnu dobrotvornu ustanovu.
Oana Dragulinesku, rukovodilac najnovijeg muzejskog projekta u Rumuniji, Muzej napuštenosti, istakla je pionirsku ulogu u zaštiti dece koju je imala institucija Sveta Katarina“: Jasno je da je dete veoma dugo imalo neprivilegovanu ulogu u porodici. Bilo je mnogo dece, korišćena su, da ne kažem eksploatisana, od malih nogu, ali svakako su morala imati neki ulogu u porodici. Ako su bila dodatna usta za hranjenje, morala su zaraditi tu hranu. Ono što smo pronašli u dokumentima Svete Katarine“ jeste da oko 1900. godine počinje strukturiranje dečije zaštite u Rumuniji. I iz ove perspektive Sveta Katarina“ je pionirska institucija, jer je dala do znanja da više ne uzimamo decu, već ih usvajamo sa odgovarajućim dokumentima. Ne dajmo više decu u uzgajivačnice, već stvaramo sistem u kome nadziremo ove žene, buduće hraniteljke, kako hrane decu, na koji način ih obrazuju, počinje nadgledanje dugoročni smeštaj dece na način da imaju kontrolu nad njihovom budućnošću“.
Komunistički režim koji je stupio na snagu 6. marta 1945. godine doneo je Rumuniji još jednu društvenu stvarnost. Kako je sve pretrpelo radikalnu transformaciju gde je ljudsko biće bile brutalizovano do najvišeg stepena, zaštita dece je bila takođe prilagođena ovoj situaciji.
Oana Dargulinesku: Zatim dolazi komunizam i Čaušesku i kaže: želimo jaku vezu, želimo sve više dece i putem dekreta 770 zabranjuje kontracepciju. Ovo će dovesti da ogromnog broja porođaja, dekretića“ o kojima i danas pričamo. Čaušesku nije razmišljao o kapacitetu rumunskog naroda da odgaja tu decu. To je bio osiromašen narod, već u stezi ekonomije koju je komunistička partija nametala narodu. Ljudi počinju da sve više i više napuštaju decu, a rumunska država počinje da gradi sve više ustanova“.
Socijalističko društvo je zahtevalo da čovek bude srećan i savršen. A bilo koji biološki ustupak je tretiran brutalno. Oana Dragulinesku: Javlja se i ova percepcija savršenosti komunističkog deteta, koje je moralo da ispuni određene standarde. Svako dete koje nje bilo na nivou, a to je moglo značiti apsolutno bilo šta, odvođeno je u domove-bolnice koje vremenom postaju, zbog velikog broja dece i zbog nespremnosti sistema da izdržava ovu decu, pravi logori za istrebljenje. To se dešavalo 1989. godine, to vide zapadne televizije koje dolaze ovde i koje su zgrožene slikama koje liče na one iz Aušvica. Samo nije reč o periodu nacizma, već o 1989. godini u Rumuniji: deca vezana za krevete, deca vezana lancima, deca prema kojima se postupalo nehumano“.
Nakon 1989. godine, kada je pao komunizam u Rumuniji, zaštita dece je bila rekonstruisana. Bio je to posao koje je građansko društvo preuzelo na sebe. Oana Dragulinesku: Međutim, stvari se nisu završile 1989. godine. Nije to bila nagla tranzicija, nije kao da se rumunski narod najednom prosvetlio i počeo da ima resurse za ovu decu, već su stvari ostale iste mnogo vremena. Bila su to smutna vremena i do 2004. godine, kada se praktično menja zakon o zaštiti dece, stvari su se odvijale u sličnom obliku“.
Istorija zaštite dece u Rumuniji se preklapa sa njenim vremenom. A novi projekat Muzeja Napuštanja poziva na razmišljanje o problematičnoj prošlosti.
