Namenska industrija u komunističkoj Rumuniji(28.09.2015)

Steliu Lambru, 25.09.2015, 17:53

Oružje je oduvek bio izvor prihoda za proizvođače kada su ljudi osećali potrebu da ratuju. Pojava države je znaćila zaštitu i ohrabrivanje proizvodnje oružja i zbog odbrane nacionalne bezbednosti, ali i zbog novca. Nije nikakva tajna da ratovi su bili povlastice za poslovanje i tehnološki razvoj. Jako je to odvratno, rat doprinosi razvoju ekonomija država i izlazku iz krize kao što je bio slučaj sa drugim svetskim ratom. Na kraju tog rata Rumunija je smatrana pobeđenom stranom. Zbog toga nametnute su joj restrikcije o broju vojnika i naoružanja kojeg može proizvoditi. Ipak, komunistička vlada iz Bukurešta nije mogla da odustane od proizvodnje oružja i municije jer su grupe partizana u planinama bile stalni izazov po nove vlasti. Rumunska namenska industrija na kraju rata i 50’ godina proizvodila je lako individulano oružje kao što su pištolji, karabini i minobacači. Vojno, Rumunija se pridružila Varšavskom paktu, alijansi osnovanoj 1955 godine na iniciativu sovjetskog lidera Nikite Hruščova i imala je u sastavu Albaniju, Bugarsku, Češkoslovačku, Nemačku Demokratsku Republiku, Poljsku, Mađarsku i Sovjetski savez. Pripadnost alijansi predvođenoj Sovjetskim savezom pretpostavljalo je zajedničke standarde vojne opreme. Na početku 60’ godina, udaljavanje Rumunije od Sovjetskog saveza znaćilo je izradu jedne strategije za nacionalnu namensku industriju. Jako deo vojne alijanse Varšavski pakt, Rumunija je osečala potrebu da razvije takvu industriju. U jednom intervju od 2002 godine za Centar usmene istorije Rumunske Radiodifuzije, Maksim Begjanu, predsednik Državnog komiteta planiranja odnosi se na razloge za pojavu ideje o nacionalnoj namenskoj industriji:

,, Namenska industrija snažno se razvila iz 2 razloga. Prvi je bio da nas prijatelji iz bloka ne igraju na prste kako žele sa oružjem, da ne zavisimo samo od rusa. U drugom redu sem dotacije vojske radilo se o izvozu. Taj izvoz je bio najvredniji i najbolje isplaćen u devizama. Nismo izvozili tenkove. Mi smo izvozili oklopna vozila, izvozili smo ovo individualno oružje, minobacače. Proizvodili smo mnogo municije za topove, a bili smo i proizvođači topova. Mi smo proizvodili top od 150 mm. sa dometom od 40-50 km. Takođe proizvodili smo eksplozivne naprave.”<
><
>

Veći deo dotacije rumunske armije i vojne tehnike bio je uvozni, naročito iz Sovjetskog saveza. Posle invazije Češkoslovačke od 1968 godine Rumunija je ubrzala proces stvaranja nacionalne namenske industrije. Tada je Rumunija pokrenula proizvodnju teškog naoružanja kao što su tenkovi, topovi, avioni, bacači raketa, mitraljeza i boljeg lakog oružja kao što su na primer snajperi. Takođe, ušle su u proizvodnji i vojna vozila. Maksim Begjanu tvrdi da je celokupni projekat naoružanja iniciativa novog lidera, Nikolaja Čaušeska koji je nasledio Deža, Staljina Rumunije:

,, Planovi su došli od Čaušeska i prvo se o njima razgovaralo sa vojnim stručnjacima i zatim smo mi usledili. Pošto smo imali granu mašinogradnje, imali smo i namensku granu. Potpredsednik je bio Čandru, oficir vazduhoplovstva, oni su tamo razmotrili zajedno sa stručnjacima njihove predloge, a krajna opcija je pripadala vrhovnom komandantu koji je sve dirigovao. Mi u Komitetu planiranja samo smo rekli ako je moguće, ako je efikasno, koji su proizvođački kapaciteti potrebni i gde treba da se grade. Ipak, oni su znali koji su im proizvodi potrebni jer mi nismo imali stručnjake vojne taktike i strategije. “<
><
>

Vazduhoplovstvo je smatrano prioritetom nacionalne namenske industrije, naročito jer je Rumunija imala tradiciju u međuratnom periodu od koje je primorana da odustane na zahtev sovjeta. Maksim Begjanu:

,, Oživela je vazduhoplovna industrija. Izgrađena je velika jedinica u Bakau, u Bukureštu je bila proizvodnja motora, i zatim nova fabrika je izgrađena i u Krajovi. Čaušeska je prihvatio ideju sa vazduhoplovstvom i tražio je da i mi proizvodimo. Paralelno sa time počeli smo da razvijemo elektroniku, elektrotehniku.”<
><
>

Rumunska namenska industrija bila je projekat ispunjen do početka 80’ godina, ali loši ekonomski rezultati komunističkog režima uticali su da i ona bude blizu stečaja 1989 godine.