Nikolaje Titulesku i rumunska diplomatija u Evropi tridesetih godina prošlog veka

Diplomatije zemalja koje se vrte oko moćnih uvek imaju misiju da budu korak ispred događaja. One moraju dešifrovati trendove i namere ako je moguće čak i pre nego što se pojave.

Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 23.09.2024, 17:02

Diplomatije zemalja koje se vrte oko moćnih uvek imaju misiju da budu korak ispred događaja. One moraju dešifrovati trendove i namere ako je moguće čak i pre nego što se pojave. Diplomatije satelitskih zemalja prisutne su u glavnim gradovima i na svim mestima gde se donose važne odluke, a često stižu čak i do privilegovanih pozicija. To je bio i slučaj rumunske diplomatije u međuratnom periodu, na čijem je čelu jedno vreme bio Nikolaje Titulesku (1882-1941).

Kraj Prvog svetskog rata ostavio je za sobom napetu atmosferu i komplikovane evropske odnose obeležene negodovanjem. Poražene zemlje iz bloka Centralnih sila na čelu sa Nemačkom nisu se pomirile sa odredbama mirovnih ugovora generički nazvanih „Versajski sistem“. To je značilo legalizaciju njihovih teritorijalnih gubitaka i plaćanje ratne štete. Pojava Lige naroda 1919. godine, rodonačelnika današnjih Ujedinjenih Nacija, bila je pokušaj da se okupe predstavnici svih nacija za jednim stolom i razgovaraju kako bi se deeskalirala svačija očekivanja. Rumunija je bila branilac Versajskog sistema i Lige naroda kroz koje bi se održavao status kvo. A jedan od najaktivnijih diplomata bio je pomenuti Nikolaje Titulesku.

Pravnik po obrazovanju, Titulesku je rođen u Krajovi, u južnoj Rumuniji. Bavio se politikom u okviru Demokratske konzervativne partije i podržavao je ulazak Rumunije u Prvi svetski rat zajedno sa Francuskom. Posle rata je bio opunomoćeni ministar u Velikoj Britaniji, a između 1928-1936 bio je ministar spoljnih poslova u nekoliko vlada. Od 1921. bio je stalni delegat Rumunije u Ligi naroda, i biran je dva puta, 1930. i 1931., za njenog predsednika.

Josif Iđirošijanu je bio diplomata kojeg je otkrio Nikolae Titulesku. Godine 1997. Rumunski radiodifuzni centar za usmenu istoriju intervjuisao je Iđirošijanua koji je objasnio zašto Rumunija uživa privilegovan položaj u Ligi naroda i ulogu koju je Nikolae Titulesku imao u njenom dobijanju.

„Rumunija je bila jedina država na svetu koja je imala izaslanstvo pored Lige naroda. I to je prihvatila švajcarska vlada da bi zadovoljila Tituleskua. Pošto je Titulesku mnogo toga uradio za Švajcarce, organizovao je većinu skupova i konferencija u Švajcarskoj jer je to i njega zanimalo. A onda su, naravno, sve te stvari zanimale Švajcarce jer je on odjednom stavio Ženevu u potpuno izvanredno svetlo“.

Tako je u strukturi rumunske diplomatije predstavnik iz Ženeve pri Ligi naroda postao još važniji od ministra iz Berna. Diplomata iz Ženeve je viđen kao pregovarač sa važnim zemljama, dok je onaj iz Berna smatran samo zvaničnikom koji ima veze samo sa zemljom u koju je poslat. Rumunski diplomata iz Ženeve je bio taj od koga se očekivalo da se sprijatelji među najznačajnijim političarima i najuticajnijim diplomatama i da stvori veze koje će koristiti Rumuniji.

Sam Titulesku je bio više od stalnog predstavnika Rumunije u Ženevi. U jednom trenutku je pozvan da posreduje u pomirenju između francuske i britanske vlade. Prijatelj francuskog premijera Pjera Lavala, važio je za veoma finog čoveka, sa mnogo prisustva i mnogo takta. Spor između francuske i britanske vlade je nastao oko toga kako treba tretirati Nemačku. Francuska i Britanija su generalno išle ruku pod ruku na bezbednosnim garancijama u Evropi posle Prvog svetskog rata. Njih dve su nametnule potpisivanje sporazuma iz Lokarna 1925. godine koji je garantovao istočne granice Francuske. Ali početkom 1930-ih, Britanija je predložila Francuskoj ukroćenje politike prema Nemačkoj, predlog koji Francuska nije prihvatila zbog straha od oživljavanja nemačkog militarizma. Britanske sumnje su išle dalje da Francuska pokušava da dominira Evropom više nego što je Nemačka bila sposobna.

U toj napetoj klimi između Londona i Pariza pojavio se i lik Tituleskua. Njegovu ulogu upamtio je i Josif Iđirošijanu.

„Ovi veliki nisu hteli da se saviju, da mole da onaj drugi dođe na sastanke. Kontakti nisu ostvareni preko ministarstava, već preko šefova vlada ili velikih političkih ličnosti. A onda im je trebao Titulesku. On je dugo bio ministar u Engleskoj, imao je mnogo prijatelja, a Francuzi nisu hteli da se mole Englezima, a Englezi nisu hteli da se mole Francuzima. Želeli su da se sve dogovori preko treće osobe koja će ispitati mentalitete, stavove i razgovarati i sa jednima i sa drugima“.

Godine 1936. Titulesku je smenjen sa javne funkcije u Rumuniji zbog svog antifašizma i otišao je u egzil u Švajcarsku, a zatim u Francusku. Umreće u Kanu 1941. razočaran tokovima istorije.