Pisana štampa u Rumuniji posle Drugog svetskog rata (28.03.2022)
Dorel Dorijan je novinar od kraja Drugog svetskog rata, koji je pisao za skoro sve vrste novina i časopisa. Godine 1997. ispričao je Centru za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije koliko su bile važne novine u kući njegovih roditelja: Bio sam fasciniran štampom mnogo pre nego što sam se obratio štampi. Novine su bile svetinja za mene i moju porodicu. Nisam znao kako se uređuju novine. Od oca sam naučio da ne moram ni da verujem šta pišu novine, mada ako znate da čitate između redova i ako su novinari dobronamerni, istina je jasna. Bio je to poziv, reč mi je bila sveta, ja sam tada bio ubeđen da moram da tražim reč koja govori istinu“. Bila je to mladost, bilo je to vreme velikog duhovnog rasta, uprkos nekim greškama koje ćemo kasnije otkriti. Bilo je to ulaganje, sveto ulaganje u neke ideale koji su nam se činili jedini i poslednji: socijalne pravde, oslobođenja i moralnog razlikovanja, potvrđivanja vrednosti. Verovao sam u sve te stvari, verujem u njih i danas, iako dugo put kojim sam išao nije bio najbolji.
Steliu Lambru, 28.03.2022, 18:30
Rumunska štampa je u 20. veku prošla kroz sve vrste postojanja, od slobodne do cenzurisane ili potisnute. Najteža kršenja prava štampe, koja su bila i ljudska prava, dogodila su se između 1945. i 1989. Godine za vreme komunističkog režima. Posle 1945. godine, jedva izbegnute cenzuri fašističkog režima, nakon nekoliko godina slobode, novi režim će uvesti još drastičniju cenzuru. Ali i za vreme tog režima bilo je novinara koji su se trudili da se bave svojom profesijom na što bolji način, po principima na kojima funkcioniše jedan medijski subjekt.
Dorel Dorijan je novinar od kraja Drugog svetskog rata, koji je pisao za skoro sve vrste novina i časopisa. Godine 1997. ispričao je Centru za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije koliko su bile važne novine u kući njegovih roditelja: Bio sam fasciniran štampom mnogo pre nego što sam se obratio štampi. Novine su bile svetinja za mene i moju porodicu. Nisam znao kako se uređuju novine. Od oca sam naučio da ne moram ni da verujem šta pišu novine, mada ako znate da čitate između redova i ako su novinari dobronamerni, istina je jasna. Bio je to poziv, reč mi je bila sveta, ja sam tada bio ubeđen da moram da tražim reč koja govori istinu“. Bila je to mladost, bilo je to vreme velikog duhovnog rasta, uprkos nekim greškama koje ćemo kasnije otkriti. Bilo je to ulaganje, sveto ulaganje u neke ideale koji su nam se činili jedini i poslednji: socijalne pravde, oslobođenja i moralnog razlikovanja, potvrđivanja vrednosti. Verovao sam u sve te stvari, verujem u njih i danas, iako dugo put kojim sam išao nije bio najbolji.
Mladi Dorijan je počeo da piše sa 16 godina, 1945. Ali ubrzo je primetio da mora da bira između strasti i svakodnevne stvarnosti: U leto 48, čitav niz posebnih okolnosti – nisam znao koliko mogu da zaradim i da opstanem od pisanja, imao sam porodicu kojoj je bila potrebna pomoć — naterali su me da odlučim da se bavim inženjeringom. Bio sam veoma dobar u matematici, u apstraktnim stvarima. Završio sam Politehnički institut, Fakultet za energetiku, završio sam ga 53. godine i nastavio sam da pišem za tadašnju štampu. Tokom Festivala iz 53, koji je bio u Bukureštu, bio sam jedan od najtraženijih novinara: pisao sam priče, beleške, izveštaje. Ali čim sam završio fakultet otišao sam u dolinu Žiu i trebalo je da postanem šef tehničkog i elektrotehničkog odeljenja prve velike termoelektrane u Rumuniji“.
Posle invazije na Mađarsku 1956., Dorijan je primetio promenu u stavu štampe: od prethodnog revolucionarnog procvata prešlo se na ravnodušnost. Časopis Studentski život gde je radio bio je primer: Primetio sam da je štampa počela da postane siva, da postoji mnogo stvari koje su bile objavljene po narudžbini, bila je to vrlo direktna i sada vidljiva politizacija na svakom koraku. I shvatili smo da se posle 56. pokušava nešto drugo, da je to bila replika za studente. Priznajem da je ovo bio časopis na početku. Nakon izlaska drugog broja, usledio je veliki skandal u štampi o temama o kojima je pisao Studentski život. Bila je to ozbiljna i rizična diskusija u Centralnom komitetu, diskusija koju je vodio Čaušesku lično, u kojoj su učestvovali Leonte Rautu i Petre George. Svi smo bili pozvani da kažemo šta želimo, šta smo naumili da radimo u životu, kako smo došli do toga da se bavimo time, da li sebe smatramo prosvetiteljima.”
Rešenje za Dorijana je bilo prelazak na novu vrstu štampe, na tehničku: Jon Ilijesku, koji je sada bio sekretar Centralnog komiteta partije, pitao me je šta se može učiniti da se ponovo privuče omladina, za koju se znalo da je izgubljena. Iskreno sam mu rekao da je ono što verujem i vidim amaterski građevinski časopis, koji će ih usavršiti profesionalno, ili koji će ih naterarti da im građevinarstvo postane hobi. I objavio sam časopis Tehnium. Posle tri godine rada u časopisu Nauka i tehnologija i Tehniumu, oni su se veoma dobro razvili. Predsednik Rumunske Akademije, Draganesku me je pitao zašto ne bih prešao u poznati naučni časopis. Tada je vodio Slobodnu Rumuniju, sa kojom je bio povezan magazin Magazin. I ja sam to prihvatio. Moram reći da sam paralelno flertovao sa drugim publikacijama, takođe sam mnogo pisao za časopis Femeia. Ja sam se tada zvao Dorina Petku i odgovarala sam na pisma čitateljki. Oduvek su želeli da upoznaju Dorinu Petku a ovaj susret sa Dorinom Petku nije mogao da se ostvari nikako.“
Godine 1989. rumunska štampa se ponovo promenila jer su se vremena menjala. Bio je to trenutak koji je doveo do raznolikosti današnje štampe.
