Protivnici Čaušeskua: Aleksandru Barladeanu
Tokom skoro 25 godina koliko je vladao Rumunijom, između 1965. i 1989. godine, Nikolaje Čaušesku je praktikovao brutalan, hirovit i netolerantan stil u ispoljavanju svoje ličnosti. Sa ekonomske tačke gledišta, njegov način razmišljanja je bio katastrofalan, što je naglašeno realnošću životnog standarda koji su Rumuni imali, posebno osamdesetih godina prošlog veka. Nažalost, malo njih je imalo hrabrost da mu se suprotstavi, a oni koji su to učinili bili su ili uklonjeni ili su se povukli. Jedan od Čaušeskuovih protivnika bio je i ekonomista Alkesandru Barladeanu.
Steliu Lambru, 23.05.2022, 14:39
Rođen 1911. godine na jugu Republike Moldavije, tada deo carske Rusije, Barladeanu je postao član Komunističke partije 1943. godine. Nakon 1944. godine bio je na veoma visokim pozicijama u partijskoj hijerarhiji. Bio je jedan od bliskih saradnika Deža, Staljina Rumunije“, obavljao je ministarske funkcije u vladi i imao je funkcije u zakonodavnoj skupštini. Nakon Dežove smrti 1965. godine, postao je reformista i došao je u sukob s Nikolajem Čaušeskuom, novim liderom. U leto 1989. godine bio je jedan od 6 potpisnika pisma Čaušeskuu u kome se od njega traži da započne reforme. Postao je narodni poslanik 1990. godine i ostao je na toj funkciji do 1992. godine, a umro je u 86. godini, 1997. godine.
U intervjuu datom 1995. godine Centru za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije, Barladeanu je podsetio da su se razilaženja sa Čaušeskuom javila još tokom Devetog Kongresa 1965. godine, kongresa na kom je Čaušesku bio odabran za vođu partije. Neslaganje je bilo oko ravnoteže između investicija i potrošnje. Postojalo je ovo razilaženje s Čaušeskuom u pogledu podele nacionalnog dohotka između fonda potrošnje i fonda akumulacije. O tome je bilo reč u mom govoru. Pokazali smo kako povećanje udela investicija znači žrtvovanje životnog standarda ili da smanjenje investicija znači odlaganje razvoja. Rekao sam, i tu je došlo do razdvajanja, da proporcija u kojoj se ta podela vrši zavisi od političke umetnosti ili političkog osećaja. On je uvek tvrdio da je to čisto naučna stvar. To nije bilo naučno pitanje, to je bila stvar političke umešnosti, političkog osećaja“.
Vreme je produbilo antipatije. Još jedna prilika za izbijanje nesuglasica desila se 1966. godine, kada je u Rumuniji zabranjen abortus: Imao sam nekoliko nesporazuma ili suprotstavljenih stavova o nekim konkretnim pitanjima. Jedno od tih pitanja je bio i abortus. Čak i u leto kad je bio izabran, dok je bio na moru, sazvao je sednicu Izvršnog odbora. Dolazim iz Kostineštija na ovaj sastanak i on odjednom pokreće pitanje abortusa. Pobunio sam se. Rekao sam da ovaj problem nije izučavan, da prvo mora da se izuči i da ne donosimo odluku na prečac. Maurer me je takođe podržao, rekavši da zaista treba da proučimo to pitanje. Ali Čaušesku je imao nervni slom. Rekao je Drug Barladeanu ovim predlogom nastoji da podrži prostituciju u Rumuniji“.
Drugi razlog neslaganja bio je vezan za veličinu dvorišta seljačkih kuća. Zatim je usledio trenutak kada je Barladeanu odlučio da se povuče zbog bolesti. Hteo je da smanji ta dvorišta na 500 metara kvadratnih. Ne sećam se svega, ali uvek je bilo različitih gledišta koja su produbljivala, bar s moje strane, osećaj odbacivanja Čaušeskua. Sve do trenutka kada smo se 1968. godine svađali oko nekog problema i tada sam rekao da više ne prihvatam. Do tad sam nekoliko puta želeo da odem. Kako sam imao začetak bolesti krvi, profesor u Parizu, poznati hematolog koji me je pregledao, pristao je da mi da potvrdu u kojoj se kaže da ako nastavim da radim, imam 7 od 10 šansi da će to biti fatalno za mene. Dao sam mu tu potvrdu“.
Dakle, Barladeanuova samomarginilizacija se dogodila 1968. godine, jer kontinuirani sukob nije mogao doneti ništa dobro: Ja sam vodio Naučni Savet, a i ovde sam imao nesuglasice s njim. U jednom trenutku sam mu izneo materijal o tome kako vidim reorganizaciju Saveta i oblasti nauke. I pitao sam ga da li je pročitao materijal. Njegov odgovor je bio elokventan: Ti ćeš mene učiti šta je nauka?“ Toliko je on razumeo iz mog materijala u kome sam predlagao mere, da ga učim šta je nauka! Odlučio sam se 1968. godine da više ne mogu biti deo njegove politike. Bilo mi je jasno da će ekonomiju dovesti do katastrofe. Inače, rekao sam to više njih, nisam krio“.
Za Rumuniju, pobeda Čaušeskua nad protivnicima značila je režim ekstremne štednje. Ovo se završilo 1989. godine, zajedno sa ostalim režimima u centralnoj i istočnoj Evropi.
