Rat u Transnistriji(09.03.2015)

Reforme koje je pokrenuo sovjetski lider, Mihail Gorbačov, poznate pod nazivima perestrojka i glasnost nisu bile od velike koristi Sovjetskom Savezu. Raspad od 1991 godine potvrdio je krah sistema osnovanog 1917 godine bolševičkom revolucijom Lenjina. Nestanak Sovjetskog Saveza ostavio je otvorenu opciju oružanih konflikta, ali je raspad starog sistema znaćio promenu sredstava da bi glavna naslednica Sovjetskog Saveza, Rusija očuvala uticaj u bivšim republikama. Među tim sredstvima broji se i ohrabrivanje separatističkih pokreta. Prve na udaru Moskve su bile Gruzija i R. Moldavija, jer je tada Ukrajna smatrana odana Rusiji. Još 1990 godine, u Gruziji su proglasile samostalnost fantomske republike Južna Osetija i Abhazija, dok u Moldaviji su se pojavile Transnistrija i Gagauzija. Sve ove teritorije prema međunarodnom pravu pripadaju Gruziji i Moldaviji, jer ih nije prinzanala nijedna država. Proglašenje Moldavske Dnjestarske Republike 2 septembra 1990 godine nakon što je R. Moldavija proglasila suverenost 23 juna 1990 otvorilo je put separatizmu. Prema popisu stanovništva od 1989 godine u Transnistriji su živeli skoro 40% moldavci, 28,3% ukrajinci, 25,4% rusi i 1,9% bugari. Nakon što je Moldavija primila status članice UN 2 marta 1992 godine, predsednik Mirća Snegur odobrio je vojnu intervenciju protiv separatista koji su napali policijske stanice odane Kišinjevu na istočnoj obali Dnjestra i u Tiraspolju. Pobunjenici uz pomoč sovjetskih trupa iz 14 armije konsolidovali su kontrolu na veći deo teritorije. Moldavska armija ni danas nije uspela da uspostavi kontrolu u Transnistriji. Mirća Druk je bio premijer R. Moldavija u periodu od 25 maja 1990 godine do 28 maja 1991 godine. Kada je počeo konflikt on je bio jedan od vođa opozicione stranke Narodni Demohrišćanski Front. Prema njegovom mišljenju rat u Transnistriji se nije mogao izbeći. Mirća Druk:

Steliu Lambru, 09.03.2015, 16:06

Reforme koje je pokrenuo sovjetski lider, Mihail Gorbačov, poznate pod nazivima perestrojka i glasnost nisu bile od velike koristi Sovjetskom Savezu. Raspad od 1991 godine potvrdio je krah sistema osnovanog 1917 godine bolševičkom revolucijom Lenjina. Nestanak Sovjetskog Saveza ostavio je otvorenu opciju oružanih konflikta, ali je raspad starog sistema znaćio promenu sredstava da bi glavna naslednica Sovjetskog Saveza, Rusija očuvala uticaj u bivšim republikama. Među tim sredstvima broji se i ohrabrivanje separatističkih pokreta. Prve na udaru Moskve su bile Gruzija i R. Moldavija, jer je tada Ukrajna smatrana odana Rusiji. Još 1990 godine, u Gruziji su proglasile samostalnost fantomske republike Južna Osetija i Abhazija, dok u Moldaviji su se pojavile Transnistrija i Gagauzija. Sve ove teritorije prema međunarodnom pravu pripadaju Gruziji i Moldaviji, jer ih nije prinzanala nijedna država. Proglašenje Moldavske Dnjestarske Republike 2 septembra 1990 godine nakon što je R. Moldavija proglasila suverenost 23 juna 1990 otvorilo je put separatizmu. Prema popisu stanovništva od 1989 godine u Transnistriji su živeli skoro 40% moldavci, 28,3% ukrajinci, 25,4% rusi i 1,9% bugari. Nakon što je Moldavija primila status članice UN 2 marta 1992 godine, predsednik Mirća Snegur odobrio je vojnu intervenciju protiv separatista koji su napali policijske stanice odane Kišinjevu na istočnoj obali Dnjestra i u Tiraspolju. Pobunjenici uz pomoč sovjetskih trupa iz 14 armije konsolidovali su kontrolu na veći deo teritorije. Moldavska armija ni danas nije uspela da uspostavi kontrolu u Transnistriji. Mirća Druk je bio premijer R. Moldavija u periodu od 25 maja 1990 godine do 28 maja 1991 godine. Kada je počeo konflikt on je bio jedan od vođa opozicione stranke Narodni Demohrišćanski Front. Prema njegovom mišljenju rat u Transnistriji se nije mogao izbeći. Mirća Druk:

,, Rusko-rumunski rat na Dnjestru 1992 godine prema mom mišljenju nije se mogao izbeći. Nesreća žitelja Besarabije i onih na levoj obali Dnjestra je bila jednostavna, najime prisutstvo tamo skladišta oružja koji je evakuisan od strane sovjetske armije iz zemalja bivšeg komunističkog bloka. Tamo je bilo oružje iz Poljske, Češkoslovačke, Mađarske, Bugarske. Tamo je bilo oružje koje je vredelo 4 miliardi dolara. 1989 godine i 1990 godine u toku perestrojke Gorbačova počeo je konflikt između Tiraspolja i Kišinjeva, jer vojno-industrijski kompleks iz Tirapolja nije mogao da prihvati da će Sovjetski Savez nestati. Oni su odbacili jednostavnu istinu da sve imperije ranije ili kasnije nestaju. Do avgusta 1991 godine te snage su verovale da će spasiti Sovijetski Savez.”<
><
>

Mirća Druk veruje da je konflikt imao i snažne ekonomske razloge, sem geostrateške važnosti:

,, Pojavila se banalna stvar, najime u Kišinjevu nekoliko klanova su imali samo jedan problem, to jest kako da podele sovjetsko nasleđe, agrarno-industrijski kompleks. Oni u Transnistriji su jednostavno rekli, valjda nećemo ostaviti u rukama moldavaca ili rumunskih fašista ove 4 miliarde dolara. Oni su psovali Elcina i one u Moskvi, jer su ovi kazali da sve što se nalazi na teritoriju jedne bivše sovjetske republike ostaje u vlasništvo te republike. Oni nisu prihvatili da se bogatstvo podeli, tako da su pružili otpor. Čak i demokrate Jelcina iz Moskve su rekle ne, i intervenisale su 14 armijom. Kasnije smo saznali da je sve to rasprodato i novac je dirigovan ka Ruckoju i Ćernomirdinu. Posle 23 godina tamo nema više ništa što bi se moglo podeliti. “<
><
>

U sukobima iz Transnistrije, poginulo je oko 600 boraca na obe strane. 1992 godine posle konvencije o mirnom rešenju konflikta između Republike Moldavije i Rusije, dogovoreno je da na terenu stvari ostaju u ranijem stanju, što je znaćilo samo zamrzavanje konflikta između Kišinjeva i Tiraspolja.