Rumunska revolucija viđena iz inostranstva (19.12.2022)
Rumunski svet je 1989. godine, tokom 9 dana između 16. i 25. decembra, doživeo jedan od najburnijih perioda u istoriji 20. veka. Bio je to povratak slobodi izgubljenoj 45 godina ranije, od ulaska sovjetske armije u zemlju 1944. godine. Uveče 16. decembra 1989. godine u Temišvaru protesti protiv prinudne evakuacije pastora Lasla Tokeša iz njegovog doma brzo su se pretvorili u cunami koji je zbacio zločinački komunistički režim sa vlasti.
Steliu Lambru, 19.12.2022, 15:34
Rumunski svet je 1989. godine, tokom 9 dana između 16. i 25. decembra, doživeo jedan od najburnijih perioda u istoriji 20. veka. Bio je to povratak slobodi izgubljenoj 45 godina ranije, od ulaska sovjetske armije u zemlju 1944. godine. Uveče 16. decembra 1989. godine u Temišvaru protesti protiv prinudne evakuacije pastora Lasla Tokeša iz njegovog doma brzo su se pretvorili u cunami koji je zbacio zločinački komunistički režim sa vlasti.
Novinar Mirča Karp bio je viši urednik na Radiju Slobodna Evropa i 1997. godine pričao je Centru za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije kako je u decembru napeto sedeo pred mikrofonom. Smatrao je da je više od njegove profesionalne dužnosti da obavesti svoje slušaoce u zemlji o velikim delima hrabrosti koja su se dešavala u Temišvaru. Karp je svedočio da je uprkos promenama koje je osećao, izbijanje revolucije sve iznenadilo: Došao je decembar 1989. godine i sa njim prva varnica, događaji u Temišvaru. Moram reći da su nas iznenadili trenutkom u kojem su se odigrali. Mi smo se pripremili i psihički i sa stanovišta organizovanja programa za moguću smenu režima u Rumuniji, Ali 16. i 17. decembar 1989. godine su za nas bili neočekivani“.
Ali jednom pokrenuta, euforija se nije mogla zaustaviti. A novinari Slobodne Evrope bili su tim više uzbuđeni što nisu mogli biti blizu događaja, da bi izveštavali sa lica mesta. Mirča Karp: Prvi koji je izveštavao o događajima iz Temišvara bio je moj kolega Sorin Kunja. Drugog ili trećeg dana, počev od 18. decembra, organizovali smo se, počeli smo da radimo timski i 24 sata dnevno. Radili smo u timovima od 3 ili 4 osobe, bez prestanka, pripremajući sve emisije na brzinu samo na osnovu informacija koje smo imali do stranih novinskih agencija, od putnika iz Rumunije. Naravno, nismo imali čvrste informacije, osim kad je počela eksplozija 21-22. decembra. Do tada smo bili veoma aktivni“.
Mađarski novinar Peter Marvanji sa Radija Budimpešta ispričao je 1999. godine Centru za usmenu istoriju kako je upao u groznicu novinskih izveštaja o rumunskoj revoluciji. Godinu dana pre toga, Marvanji je prisustvovao velikom mitingu u mađarskoj prestonici, tražeći slobodu i demokratiju. Učestvovao sam 1988. godine na demonstracijama u Budimpešti, gde je bilo oko 80-100.000 ljudi, zajedno zahtevajući demokratiju za obe države, za Rumuniju i Mađarsku. Stvari su počele da postaju interesantne kada smo 16. decembra na Mađarskom radiju počeli da usmeravamo pažnju i korak po korak da se informišemo o događajima koji se dešavaju u Rumuniji. Bio sam urednik informativne emisije u kojoj smo tih dana, nakon 16. decembra, počeli da pričamo našim slušaocima iz cele zemlje, iz Mađarske, šta se dešava u Rumuniji. Imao sam vrlo kontradiktorne informacije, nisam znao ništa o tome šta se dešava. Znao sam samo jedno: dešava se nešto veoma, veoma važno“.
Centar za usmenu istoriju je 2003. godine pitao građanskog aktivistu Dinua Zamfireskua, koji je 1989. godine boravio u Francuskoj, kako je proveo dane početka i razvoja rumunske revolucije. Pre svega, pored francuskih radija i televizija. Takoreći, mobilisali su me dva kanala, naročito France 3, gde sam bio na snimanju svaki dan. Bio sam dežurni Rumun, bio sam sa dva spikera i komentarisao sam rumunsko pitanje. Sećam se da su bila dva monitora koja publika nije mogla da vidi, ali na njima smo gledali kako stižu vesti. A 25. decembra pojavila se vest o Čaušeskuovom pogubljenju. Bila je to sveža vest. Kada je bila objavljena, pitali su me kako je komentarišem. Morao sam da kažem da je to bila prva velika greška novog režima koji je uspostavljen u Rumuniji. Tada sam rekao da je Čaušeskua trebalo poštedeti i nekako ispitati, da bi rekao što više stvari. Rekao sam i da se verovatno neki koji su bili na vlasti plaše da će se o njima saznati neke stvari. Ali bivši francuski ministar spoljnih poslova je rekao da je dobro što su bračni par Čaušesku pogubljeni, a ja sam onda dodao da verovatno i ovaj ministar ima šta da krije. Što nije bilo nemoguće. Ali danas ne bih isto rekao, možda je dobro što se tako dogodilo“.
Do 22. decembra 1989. godine Rumuni, njihove komšije i civilizovani svet su uz pomoć stranih medija saznali za početak velikih promena. Srećom, od 22. decembra, mediji u Rumuniji postali su slobodni, sledeći volju naroda.
