Rumunija u prvom svetskom ratu

Rumunija je ušla u ratu sa velikim entuziazmom, kao što je bio slučaj i sa drugim narodima, ali se sve to pretvorilo u očaj. Posle 2 godine neutralnosti, u avgustu 1916 godine rumunska armija je ušla u ratu na strani Antante napadom na Transilvaniju, pokrajinu u sastavu Austro-Ugarske u kojoj većinski narod su bili rumuni. Posle 4 meseci borbi, u decembru 1916 godine, Bukurešt je okupiran, a državne institucije povukle su se u Moldaviji. Na kraju rata, 1918 godine Rumunija je bila na strani pobednika. Svedočanstva iz arhiva Rumunske radiodifuzije pokazuju Rumuniju u ratu u kojoj su ljudi pokušali da urade sve što je bilo u njihovoj moći da bi svet bio bolji. General Titus Garbea u intervju snimljenom 2001 godine seća se atmosfere u rumunskom društvu za vreme rata:

Steliu Lambru, 15.09.2014, 16:18

Rumunija je ušla u ratu sa velikim entuziazmom, kao što je bio slučaj i sa drugim narodima, ali se sve to pretvorilo u očaj. Posle 2 godine neutralnosti, u avgustu 1916 godine rumunska armija je ušla u ratu na strani Antante napadom na Transilvaniju, pokrajinu u sastavu Austro-Ugarske u kojoj većinski narod su bili rumuni. Posle 4 meseci borbi, u decembru 1916 godine, Bukurešt je okupiran, a državne institucije povukle su se u Moldaviji. Na kraju rata, 1918 godine Rumunija je bila na strani pobednika. Svedočanstva iz arhiva Rumunske radiodifuzije pokazuju Rumuniju u ratu u kojoj su ljudi pokušali da urade sve što je bilo u njihovoj moći da bi svet bio bolji. General Titus Garbea u intervju snimljenom 2001 godine seća se atmosfere u rumunskom društvu za vreme rata:

,, U našem domu otac je bio naslednik Tudora Vladimireskua iz Gorža. Moja majka je bila iz Fagaraša kao čerka sveštenika koji se školovao u Beću i zatim je živeo u Italiju. On je mislio samo na njegovu Italiju i naučio je decu taj jezik. Moja majka, naravno da je govorila italijanski tako da je naučila i nas. Sećam se kako nas je postavila ispred ikona i tamo su bili narodni mučenici Horija, Kloška i Krišan i kao glavni je bio vladar Mihaj Hrabri. Mi smo se molili bogu za njih. Na drugoj strani je bio kralj. Mi smo bili monarhisti, i tamo je bio bio Veliki Karol. Pevali smo Živeo Kralj, a tom duhu su doprineli i intelektualci. <
><
>

General Konstantin Durikan borio se u prvom svetsku rata lečeći ranjenike:

,, 1916 godine primio sam naredbu da pođem u bolnici iz gimnazije Petru Rareš. Tada su postojale dve sekcije sa vozilima za prevoz ranjenika sa linije fronta, jednu kod generala Prezana, a druga kod generala Avereskua. Mi smo išli tim vozilima i doneli ranjenike u bolnici iz grada Piatra Neamc. Bilo je više bolnica, jer su škole pretvorene u bolnice. <
><
>

Političar Konstatin Moičeanu bio je član Socijal Demokratske Stranke, antikomunističke orientacije koju je predvodio Konstantin Titel Petresku. 2000 godine on se je setio stanja fronta u blizini rodnog naselja i odnosa između civila i rusa, saveznika rumuna:

,,Front je bio veoma blizo, tako da nikom nije stalo za praznike. Moja brača su dolazila noču, i ne samo oni, već svi koji su bili iz tog mesta, i pričali su nam ko je poginuo i kako su bile borbe. Mi smo imali prednost da poznajemo teren. U drugom redu, videli smo rumunske trupe i jednog trenutka došle su i ruske trupe. O njima se znalo da su pijanci i da traže svađu. Moji roditelji koji su bili bogati imali su u podrumu bureda sa vinom i rakijom. Oni su izvadili burad iz podruma i bacili su piće, jer nisu imali gde da ga kriju, jer se znalo da su rusi opasni kada su pijani.<
><
>

Gavril Vatamanjuk jedini je u životu iz grupe antikomunističkog otpora u Bukovini. 1993 godine setio se jednog francuskog kolege koji je zatvoren u Gerli, koji se dobrovoljno borio na strani rumuna i ostao je da živi u Rumuniju:

,, Nemogu da zaboravim tog starijeg čoveka koji mi je ispričao da je 1916 godine došao kao mladi francuski oficir da se dobrovoljno bori na strani rumunske herojske vojske protiv Nemačke. Borio se na frontu u Moldaviji, bio je ranjen, premešten u bolnici u Jašju gde je zbrinut od strane jedne lepe devojke, moldavke koja se zvala Maričika. Mi smo se smejali jer je izgovarao Marišika, govorio je savršeno moldavski da si mogao pomisliti da je rođen u Bakau. Zajlubio se u Maričiku i kada se ozdravio odlučio je da se njome i oženi. Prodao je sve što je imao u Francuskoj i došao je novcem u Rumuniju. Postao je mali farmer i živeo je dosta dobro. Došao je komunizam koji je uništio ovog farmera. <
><
>

100 godina posle izbijanja velikog rata, Evropa još ima živo sećanje konflikta koji je obeležio prelazak u drugo istorisko doba. Ono je obeleženo tragedijama, herojstvom i kukavičlukom, i ispunjenim ili neispunjenim nadama.