Dirigovana ekonomija i banke

Sistem dirigovane ekonomije od strane države bio je glavni adut komunističkog režima. Posle dolaska na vlast prve komunističke vlade u Rumuniji, 6 marta 1945 godine, Rumunska Komunistička Partija je počela da stavi u praksi ovaj sistem. U transformaciji ekonomije, komunistički režim je imao uz sebe državne institucije koje je preuzeo pod pokroviteljstvom sovjetske armije, zatim svoje kadrove, ideološki rad i zasnivao se na pritiske i kointeresovanje. Proces prelaska od slobodne tržištne ekonomije na cetralizovanu i planiranu je trajao nekoliko godina, ali su glavni ciljevi jasno definisani i ispunjeni u predviđenom roku. Metod je bio nacionalizacija ili zaplena, a banke se broje među prve koje su prešle u rukama države. Smatrane simbolom kapitalizma, banke su ostale bez ovlašćenja i aktiva, i oduzeto im je pravo da daju kredite, da odrede kamate i depozite. Zakon br. 119 od 11 juna 1948 godine predvideo je nacionalizaciju industrijskih preduzeća, banke, osiguranja, rudnici i prevoz. Faktički svako proizvođačko sredstvo koje je donelo profit je ušlo u rukama države. Nikolaje Mageresku, član liberalne omladine i šef kabineta ministra finansija Mihajla Romnićeanua prisetio se 1996 godine kada je sa njime snimio intervju Centar usmene istorije rumunske radiodifuzije trenutaka koji su usledili posle nacionalizacije:

Steliu Lambru, 27.05.2015, 19:20

Sistem dirigovane ekonomije od strane države bio je glavni adut komunističkog režima. Posle dolaska na vlast prve komunističke vlade u Rumuniji, 6 marta 1945 godine, Rumunska Komunistička Partija je počela da stavi u praksi ovaj sistem. U transformaciji ekonomije, komunistički režim je imao uz sebe državne institucije koje je preuzeo pod pokroviteljstvom sovjetske armije, zatim svoje kadrove, ideološki rad i zasnivao se na pritiske i kointeresovanje. Proces prelaska od slobodne tržištne ekonomije na cetralizovanu i planiranu je trajao nekoliko godina, ali su glavni ciljevi jasno definisani i ispunjeni u predviđenom roku. Metod je bio nacionalizacija ili zaplena, a banke se broje među prve koje su prešle u rukama države. Smatrane simbolom kapitalizma, banke su ostale bez ovlašćenja i aktiva, i oduzeto im je pravo da daju kredite, da odrede kamate i depozite. Zakon br. 119 od 11 juna 1948 godine predvideo je nacionalizaciju industrijskih preduzeća, banke, osiguranja, rudnici i prevoz. Faktički svako proizvođačko sredstvo koje je donelo profit je ušlo u rukama države. Nikolaje Mageresku, član liberalne omladine i šef kabineta ministra finansija Mihajla Romnićeanua prisetio se 1996 godine kada je sa njime snimio intervju Centar usmene istorije rumunske radiodifuzije trenutaka koji su usledili posle nacionalizacije:

,, Sve zaposlene ostalih banaka je preuzela Nacionalna banka koja je postala državna banka i samo preko nje su se vršile sve bankarske operacije. Bila je samo jedna banka i od tada poćinje centralizovani državni sistem. Centralizovani sistem države je počeo sa bankarskim sistemom, jer je on držao u svojim rukama finansisko-ekonomske poluge, i tako ukidanjem celokupnog privatnog bankarskog sistema i preuzimanjem svih operacije od strane samo jedne centralizovane banke to je bio početak centralizovanog državnog sistema.”<
><
>

Prelazak banaka u rukama države je imalo za posledicu nestanak tržištne ekonomije i sistema kreditiranja, koji je motor jedne zdrave ekonomije. Mihaj Mageresku odnosi se u nastavku na nove uslove u kojima je radio jedan zaposleni u banci:

,,Pošto sam bio novi u banci imao sam najnižu platu, oko 45 miliona leja, dok je cena jednog hleba bila 200 ili 400 hiljada leja, ili možda i više. Da bi uništila ili zaplenila sva proizvođačka sredstva iz ruka srednje klase i buržoazije, vlada je uvela monetarnu reformu, ali to nije bila monetarna reforma u pravom smislu reći, već samo likvidacija novca, bez da se daje ništa u zamenu. Mi koji smo bili zaposleni bili smo privilegovani, jer smo primali jednu ma koliko malu platu, ali je ipak to bila plata. Sećam se da sam tada 1947 godine primio 30 leja, ali sa tih 30 leja mogao si nešto kupiti. Drugi koji nisu radili, nisu primali ništa. To je bio najveći udarac za buržoaziju, jer je ostala bez novca. Nakon oduzimanja novca, posle godinu dana vlada je došla sa nacionalizacijom svih privatnih preduzeća i tada je zadat drugi udarac. 1952 godine usledila je nova monetarna reforma koja nije bila prema modelu lej za lej, već 1 za 20 leja i nisu zamenjene sve sume onih koji su imali račune, već samo do određene sume. To su bila sredstva kojima Komunistička Partija je želela da se oslobodi buržoazije i da preuzme u svoje ruke sva novćana sredstva iz države. “<
><
>

Sovjetski savetnici bili su vitalni elemenat za novu vrstu ekonomije kojeg su komunističke vlasti iz Bukurešta stavile u praksi. Mihaj Mageresku:

,,U Nacionalnoj banci ja lićno sam video savetnike kada sam preuzet iz Rumunske banke. Pošto sam bio mlad i neoženjen poslali su me u filijali iz Ploještja, ali sam tamo ostao samo dve godine i vratio sam se u centrali. Kada sam se vratio u centrali, to je bilo negde 1949-50 godine, bio je jedan sovjetski savetnik koji se nazivao Romašov. Sećam se da nije bio dobro obučen, a pantalone nije imao ispeglane. Ovaj je došao sa svim upustvima iz Gostbanka u Moskvi, i mi smo prešli sve naše bankarske operacije prema modelu Gostbanka.”<
><
>

Mihaj Mageresku kaže da se režim uzdao i na stare kadrove u postizanju svojih ciljeva:

,,Svi oni koji su dirigovali ovaj proces koji je dobro stavljen na delu su bili stari kadrovi. Ako si bio ćist, nisi imao imovinu ili nisi imao preduzeća, ako si bio dobar radnik ostavili su te da radiš. U celom tom aparatu 8-9 godina komunisti su ostavili da rade stari kadrovi. Ja bolje mogu da govorim o Nacionalnoj banci, gde sam radio do odlaska u penziju. Svi bivši direktori koji su imali 45-50 godina postepeno su smenjeni sa starim partijskim kadrovima i ćak sa radnicima jako nisu imali finansisku obuku, a mnogo su se uzdali u tehnokrate koji su ostali na položajma.”<
><
>

Nacionalizacijom, rumunske banke su se integrisale u vrstu ekonomije koja nikada nije isprobana u jednoj razvijenoj državi. Dirigovana ekonomija na papiru je izgledala bolja od tržištne, ali u stvarnosti je bil obrnuto, jer će se bankrot pojaviti u godinama koje su usledile.