Fanarjotski rukopis(19.10.2015)

Steliu Lambru, 19.10.2015, 15:51

Neki istoričari veruju da je njihova disciplina egzaktna nauka. Drugi veruju da je istorija blizu nas i da se ona bavi duhom jedne epohe i mentalitetom u to doba. Postoji verovanje da su istoriski romani isto toliko važni za upoznavanje prošlosti i formiranje istoriske kulture, kao što je i učenje istorije sa brojkama i podatcima. Postoje mngoborjni književni proizvodi, naročito romani ćiji su izvori autentični, istoriski i koji prave da istorija bude veoma zanimljiva. Dojna Rušti je književnica koja je istražila nekoliko stotina dokumenata iz perioda od 1770 godine do 1830 godine za svoj roman ,, Fanariotski rukopis. Iz dokumente vremena saznala je o jednom mladiću koji je došao u Bukurešt da se obogati. Ali u prići jednog čoveka i sveta u kojem živi postoje i drugi ljudi sa drugim sudbinama. Jedan od likova Dojne Rušti je vladar Aleksandru Moruci koji je živeo od 1750 godine do 1816 godine. Dojna Rušti:

,, Zanimao me jedan Moruci, jedan fanarjotski vladar. Bio je vladar sa zanimljivim životom i koji je verovatno ostavio najviše dokumenata iza sebe. Alerksandru Moruci, grk poreklom oženjen rumunkom, vladao je u više navrata u Vlaškoj i Moldaviji i ono što me je privuklo kod njega je da je ostavio iza sebe mnogbrojne napisane ideje. Ostavio je veliki broj dokumenata iz kojih vidimo kakav je bio život u vladarskom dvorcu u doba fanariota. Imao je i užasnu sudbinu: zarobljen od strane turaka prodat je kao rob. Lik Morucija je prisutan u celom romanu, i jednog trenutka ostavila sam po strani priču glavnog lika da bih pisala o senci Morucija u Bukureštu u kojem je došao moj glavni lik. “<
><
>

Bukurešt od početka 19 veka je bio mešavina jezika i naroda, dakle na neki način bio je Vavilon Rumunije. Jedan od važnih likova Fanarjotskog rukopisa je Delizorzo. Dojna Rušti:

,, Mnogi grci koji su ovde došli ustvari su bili cincari ili vlasi, znali su dobro rumunski jezik i skoro svaki od njih je imao veze sa rumunskim svetom. Inaće to je i glavni razlog za njihov dolazak ovde, znali su rumunski jezik i mogli su da se snađu. Među njima broji se i jedan mitroplit koji je smenio mitropolita Filareta, a radi se o Dositeju Filitiju poznat pod imenom Delizorzo. Ovaj grk koji je došao u rumunske knježevine sa grčkom kulturom i koji je postao mitropolit, rođen je od oca grka i majke albnanke koja je ustvari bila cincarka, što je normalna mešavina na Balkanu. Delizorzo je tako nazvan od strane bukureštanaca, ime koje sam tako i ostavila je bio smešni nadimak, polovina na turskom, polovina na grčkom jeziku. Na turskom jeziku deli znaći lud, ali u simpatićnom smislu i dakle prevod nadimka bi bio taj ludi Zorzo. Zorzos je bilo prisutno ime na Balkanu, ali za rumune to je bilo smešno ime. “<
><
>

Mladić koji je došao u Bukureštu živeo je život svog vremena. Književnica Dojna Rušti uvela je u biografiji iskustvo jednog drugog lika, njegovog savremenika. Ponovo Dojna Rušti:

,, Lik otkriven u jednom rukopisu zanimao me njegovom kratkom prićom. Radi se o cincaru koji je došao u Bukureštu predstavljajući se kao stranac, grk jako je njegovo ime Jon sin Radua bilo rumunsko. Bilo je bolje da se predstaviš kao grk, nego cincar. Ovaj cincar koji se preporučio kao grk postao je rob boljara Dojčeskua. Radi se o ljubavi, razočarenju i ropstvu. Jon sin Radua stiže u Bukureštu i kako je stigao smetnjom se verovalo da se radi o Leunu kojeg spominju mnogobrojni dokumenti. Leun je bio batler, verovatno francuskog porekla koji je radio za grofa Hasatova, prvog konzula Rusije u Bukureštu. Ovaj jedne noći je nestao i postoje podatci da je sam vladar zahtevao da se on traži. Šta je uradio da bi bio Leun toliko tražen? Iz jednog dokumenta vladara Morucija sam saznala da je on trebao biti vođen kod jednog bogatog trgovca, jer ga čekala kčerka trgovca. Ovaj momak je trebao da se oženi njom, a on je pobegao što je naljutilo celi Bukurešt, jer niko nije razumeo zašto jedan mladi batler odbija taj ćasni predlog. Ja sam prenela taj događaj iz istinitog dokumenta u prići mog lika, Jona sina Radua. On je došao u Bukureštu da se obogati, nije želeo da učestvuje u grčku oslobodilačku armiju generala Lambrosa, već samo da živi, imajući u vidu da je imao samo 17 godina. “<
><
>

Istoriski dokumenti mogu biti isto toliko konfuzni kao što su i neka književna dela. I one su priče ljudi, koje se mogu interpretirati i koje ponekad su neispunjene.