Rumunija i mirovni pregovori 1919. godine
Rumunija se krajem Prvog svetskog rata našla u pobedničkoj grupi. Teritorije nastanjene rumunima u ruskom i austro-ugarskom carstvu ujedinile su se sa Kraljevinom Rumunijom i trebalo bi da mirovni pregovori utvrde nove granice. Medjutim, medjunarodno priznavanje nove Rumunije nije bilo tako lako, jer nesporazumi i uskladjivanje interesa otežavali su sklapanje mira. Rumunija se suočila sa opozicijom saveznika koji su joj prebacili brojne stvari, a kojima je ona odgovorila obrazloženjima i drugim prekorima. Na taj način, zbog nastalih tenzija liberalni političar Jon. C. Bratijanu napustio je mirovne pregovore, iritiran činjenicom da u slučaju Rumunije nisu u potpunosti poštovana predvidjanja Konvencije iz 1916. godine, na čijoj bazi je ona ušla u rat.
Steliu Lambru, 10.02.2020, 11:33
Rumunija se krajem Prvog svetskog rata našla u pobedničkoj grupi. Teritorije nastanjene rumunima u ruskom i austro-ugarskom carstvu ujedinile su se sa Kraljevinom Rumunijom i trebalo bi da mirovni pregovori utvrde nove granice. Medjutim, medjunarodno priznavanje nove Rumunije nije bilo tako lako, jer nesporazumi i uskladjivanje interesa otežavali su sklapanje mira. Rumunija se suočila sa opozicijom saveznika koji su joj prebacili brojne stvari, a kojima je ona odgovorila obrazloženjima i drugim prekorima. Na taj način, zbog nastalih tenzija liberalni političar Jon. C. Bratijanu napustio je mirovne pregovore, iritiran činjenicom da u slučaju Rumunije nisu u potpunosti poštovana predvidjanja Konvencije iz 1916. godine, na čijoj bazi je ona ušla u rat.
1919. izmedju Rumunije i njenih saveznika- Francuske, Velike Britanije, Italije i Sjedinjenih Američkih Država, postojali su sporovi, a ove zemlje Antante uputile su joj kritike. Detalje nam nudi istoričar Joan Skurtu: ”Rumunija je bila primorana da odvojeno sklopi mir sa Centralnim Silama pošto je Rusija izašla iz rata, a Rumunija je ostala sama na istočnom frontu. Dokumenti pokazuju da je ona sklopila mir uz saglasnost saveznika. Konvencija iz 1916. je, zahvaljujući Jonu C. Bratijanuu, donela Rumuniji puno prednosti. U ono vreme Francuska je bila u teškoj situaciji na zapadnom frontu, a ruska armija nije još uspela da pobedi u Galiiciji. Tada se verovalo da je potrebno da Rumunija interveniše da bi privukla što veći broj nemačkih i austro-ugarskih vojnika protiv sebe i da, na taj način, oslobodi pomenuta dva fronta. U ovom kontekstu napravljeni su dotični ustupci, koji je Francuska počela da žali krajem rata.“
U kontekstu u kojem se 1916. godine Francuska našla u teškoj situaciji, neophodnost ulaska Rumunije u rat postala je kritična. Istoričar Joan Skurtu smatra da je u onom trenutku Rumunija nasla snagu da igra svoje karte i dobije značajne prednosti: ”U prvom redu bilo je reč o severnoj i zapadnoj granici koju je na izuzetan način postavio Bratijanu, precizirajući svako brdo, selo ili reku, a na mirovnoj konferenciji je trebalo da se ova granica utvrdi. Ona granica je pratila tok Tise do izlivanja reke u Dunav, ono što je nezadovoljilo Srbiju, koja je tvrdila da je granica blizu Beograda i trebalo je da se joj obezbedi prostor sigurnosti, iako se Rumunija zalagala da ne militarizuje onu granicu.“
U januaru 1919. godine, kada je počela Mirovna konferencija, Rumunija je otišla u Pariz da bi dobila ono što je joj obećano. Ali postojali su interesi, koji je trebalo zadovoljiti kompromisima. Detalje nam nudi istoričar Joan Skurtu: ”Predstavnici četiri velike sile, to jest predsednik SAD, premijeri Velike Britanije, Francuske i Italije i Jon C. Bratijanu imali su različite pojmove, u smislu da predstavnik Rumunije je, polazeći od predvidjanja Konvencije sklopljene 4. augusta 1916., smatrao da će se prema zemljama potpisnicama postupati jednako. No, vrhovni savet sastavljen na mirovnoj konferenciji odlučio je da zemlje članice imaju statut država sa vremenski neograničenim interesima, dok ostale, uključujući i Rumuniju, bile su smatrane državama sa ograničenim interesima. Zasnivajući se i na činjenici da se predsednik Vilson založio za ravnopravnost država, za demokratiju i demokratsko rešavanje sporova medju državama, Bratijanu je insistirao da se prema Rumuniji pristupa jednako, kao prema ostalim zemljama. Ali njemu je replicirao upravo predsednik Vilson, koji mu je na mirovnoj konferenciji rekao da svaka država znači toliko koliko znači njena vojna moć.“
Jon C. Bratijanu je sam odustao od svog beskompromisnog stava. Njegov zamenik Aleksandru Vajda Voevod, potpisao je ugovore koji su priznali Veliku Rumuniju, precizira istoričar Joan Skurtu: “Bilo je nemoguće da mala zemlja, sa teritorijalnim zahtevima, čije je ujedinjenje dobijeno potvrdjivanjem ovog čina u ugovorima, ima pretenzije da je jednaka Sjedinjenim Američkim Državama, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Italiji. Bratijanu je to shvatio i na mestu rukovodioca rumunske delegacije ostavio Aleksandru Vajdu Voevoda, pošto je ga naknadno ubedio da udje u masoneriju. Bratijanu je saznao da mnoge odluke donete su tokom noći na skupu masona, gde on nije bio prisutan, jer nije shvatio da nema drugi izbor. On je u Parlamentu objasnio da je svestan činjenice da je ušao u jamu i povukao i Rumuniju za sobom, ali njegov osećaj je bio da su u onoj jami bile i delegacije SAD, Velike Britanije, Francuske i Italije.“
Rumunija je, najzad, dobila ono što je želela: priznanje ujedinjenja sa Bukovinom potpisivanjem ugovora sa Austrijom, priznanje ujedinjenja sa Transilvanijom i sa dve trećine Banata ugovorom sa Madjarskom,.
