Štrajk od 13. decembra 1918 (13.12.2021)
Ali ovaj kratak opis zahteva objašnjenje. Istoričar Joan Skurtu je opisao događaje onako kako su se tada desili. U Bukureštu je bilo sedište Socijalističke partije, iza crkve Kreculesku, u centru grada. Odatle, iz partijskih i sindikalnih centrala, radnici su krenuli ka Kraljevskom dvoru. Ali prvo su skrenuli ulicom Kampineanu i ušli su u Kalea Viktorijei. A kada su se približili Narodnom pozorištu, tada nije bilo Palate telefona, vojska je podigla branu. Od radnika je zatraženo da se raziđu, ali su oni nameravali da uzvikuju svoje zahteve ispred palate. Radnici su to odbili i počeli da uzvikuju parole Sloboda!, Hoćemo hleba!, Hoćemo jeftine kirije!. A onda je vojska pucala. U saopštenju objavljenom sledećeg dana, vlada je rekla da je reč o demonstracijama, da su radnici pucali na vojsku i da je ona uzvratila. Usled te odmazde bilo je 6 mrtvih i 15 ranjenih, svi među radnicima. Saopštenje je prošiveno belim koncem, zapravo liberalni političar I. G. Duka u svojim memoarima jasno kaže da je vojska jedina pucala i da je delovala sa ekstremnim nasiljem.
Steliu Lambru, 13.12.2021, 18:30
Na kraju Prvog svetskog rata svet je bio u potrazi. Tražio je mir, tražio je drugi bolji svet, ali je istovremeno tražio i obnovu starog poretka. Stare ideje su se pomešale sa novim idejama, a konfuzija sa jasnim razmišljanjem. U tom metežu, društveno-politički pokreti su se činili kao najbolje rešenje. Rat je izazvao velike nestašice, a radikalna rešenja stekla su mnoge sledbenike, a boljševičke revolucije u Rusiji, Mađarskoj i Nemačkoj budile su nadu. U tom kontekstu, 13. decembra 1918. godine, u centru Bukurešta, na Kalea Viktorijei, održana je demonstracija štamparskih radnika, koja će se završiti tragično. 6 mrtvih i 15 ranjenih biće evidentirano kada je vojska intervenisala protiv onih koji su hteli da ostvare svoja prava.
Ali ovaj kratak opis zahteva objašnjenje. Istoričar Joan Skurtu je opisao događaje onako kako su se tada desili. U Bukureštu je bilo sedište Socijalističke partije, iza crkve Kreculesku, u centru grada. Odatle, iz partijskih i sindikalnih centrala, radnici su krenuli ka Kraljevskom dvoru. Ali prvo su skrenuli ulicom Kampineanu i ušli su u Kalea Viktorijei. A kada su se približili Narodnom pozorištu, tada nije bilo Palate telefona, vojska je podigla branu. Od radnika je zatraženo da se raziđu, ali su oni nameravali da uzvikuju svoje zahteve ispred palate. Radnici su to odbili i počeli da uzvikuju parole Sloboda!, Hoćemo hleba!, Hoćemo jeftine kirije!. A onda je vojska pucala. U saopštenju objavljenom sledećeg dana, vlada je rekla da je reč o demonstracijama, da su radnici pucali na vojsku i da je ona uzvratila. Usled te odmazde bilo je 6 mrtvih i 15 ranjenih, svi među radnicima. Saopštenje je prošiveno belim koncem, zapravo liberalni političar I. G. Duka u svojim memoarima jasno kaže da je vojska jedina pucala i da je delovala sa ekstremnim nasiljem.
Demonstracije su bile malog obima, ali su dobile zamah tokom i nakon 1945. Komunistički režim koji je postavila sovjetska vojska uveliko je preuveličao ono što je uradila vlada koja je potisnula demonstracije. Ioan Skurtu: Postoji diskusija o broju umrlih. Kada sam došao u Bukurešt, 1957. i do 1990. godine, pored delimično obnovljene zgrade Narodnog pozorišta bio je spomenik na kome je pisalo da su 13. decembra 1918. godine po nalogu buržoasko-zemljoprivredne vlade ubijena 102 radnika. Godine 1967. imao sam priliku da posetim Georgija Kristeskua, koji je bio sekretar Socijalističke partije i postao sekretar Komunističke partije Rumunije. Između ostalog, pričao mi je o broju mrtvih na spomeniku. Rekao mi je da je razgovarao sa svojim drugovima da idu u svaki sektor i da zabeleže pogibije tog dana, 13. decembra 1918. Zabeležena su 102 smrtna slučaja, ali bilo je očigledno da većina nema nikakve veze sa pokretom.“
Pitali smo Ioana Skurtua da li su organizatori demonstracija bili inspirisani modelom boljševičke revolucije. Ovo je bila ozbiljna optužba protiv demonstranata: Socijalistička partija je u to vreme imala političke zahteve. Tražila je uklanjanje buržoazije, eksploataciju, republikansku Rumuniju. Ali same demonstracije nisu održane pod ovim sloganima. Ali, naravno, vlada je nastojala da ovom pokretu da isključivo politički karakter. U saopštenju se navodi da su radnici u vezi sa boljševicima u Moskvi i komunistima u Budimpešti delovali na rušenje postojećeg društvenog poretka. Već sledećeg dana, 14. decembra 1918. godine, vlada je objavila dekret-zakon o eksproprijaciji velikih poseda od preko 100 hektara radi posedovanja seljaka. Uredba je izdata da ne bi bilo nereda i po selima. Seljaci su bili zadovoljni, došlo je do svojine i agrarne reforme“.
Sećanje na ponašanje ruske vojske u Rumuniji, zime 1917-1918 bilo je neprijatno za Rumune, vlast i stanovništvo. Anarhija i nasilje Rusa opijenih boljševizmom bili su izuzetno opasni po stabilnost tog vremena. Da li je vlada preterano delovala jer je postojao eksplozivni potencijal? Ioan Skurtu: Pozivamo se i na I. G. Duka. On navodi da je za oko 7 godina razgovarao sa generalom koji je vodio represiju i hvalio se da je samoinicijativno odlučio da otvori vatru. On, general Marđineanu, navodno je pozvao premijera Iona I. C. Bratijanua, koji mu je upravo rekao da ne otvara vatru. Morao je da nađe meru da se raziđe, ali bez pribegavanja ekstremnom nasilju. Marđineanu je rekao da je preuzeo svoju odgovornost i da je uspeo da likvidira tu evoluciju ka boljševizmu u Rumuniji. Ono što je sigurno jeste da vlada nije odustala od te akcije i da je generala Marđineanua odlikovao kralj Ferdinand.
Štrajk štamparskih radnika 13. decembra 1918. bio je marginalna epizoda za tadašnje rumunsko društvo. Ali bilo je važno imati potpunu sliku o kraju jedne ere.
