Ada Kaleh, ostrvo pod vodom
Utopijsko razmišljanje je nešto što je deo ljudskog bića i ljudi su oduvek tražili da budu i deo sveta, i van njega. Ljudi veruju da je društvo nešto dobro, ali u isto vreme veruju da je i loše, da donosi nesreću. Stoga je zatvoren prostor koji će štiti pojedinca od zla spoljnog sveta, pojedinca i njegovih najmilijih, često deo stvaralaštva pisaca, filozofa, socijalnih mislilaca i čak i jednostavnih ljudi, u manje razrađenim oblicima.
Steliu Lambru, 19.09.2022, 12:34
Utopijsko razmišljanje je nešto što je deo ljudskog bića i ljudi su oduvek tražili da budu i deo sveta, i van njega. Ljudi veruju da je društvo nešto dobro, ali u isto vreme veruju da je i loše, da donosi nesreću. Stoga je zatvoren prostor koji će štiti pojedinca od zla spoljnog sveta, pojedinca i njegovih najmilijih, često deo stvaralaštva pisaca, filozofa, socijalnih mislilaca i čak i jednostavnih ljudi, u manje razrađenim oblicima.
U rumunskoj kulturi takav prostor je Ada Kaleh. Dovoljno dugo postoji da bude deo usmenog predanja i da opipljivom istorijom kroz pisane izvore, Ada Kaleh nije bila utopija. Međutim, to je postala nakon što je nestala u Dunavu 1970. godine, nakon što je hidrocentrala Đerdap I puštena u rad. Izuzetno ambiciozan projekat Rumunije i Jugoslavije, centrala Đerdap je tražila ne samo velike finansijske napore, već i izmeštanje stanovništva.
Ada Kaleh se nalazila na granici dva sveta i dve države, na granici između Osmanskog carstva i Austrijskog carstva. Bila je carinska tačka, a kontrolu nad njom su osporavala dva carstva. Na ostrvu je izgrađena i tvrđava koja mu je i dala ime: Ada Kaleh, što znači tvrđava na ostrvu“. Danas je za većinu ljudi nestala legenda, ali i izgubljeni raj, ako pustimo mašti na volju.
Međutim, postoje ljudi koji se sećaju ostrva, a jedan od njih je Turhan Semeš, predsednik Turske Demokratske Zajednice u Rumuniji, odsek iz Bukurešta, od kog smo saznali ko je živeo na ostrvu usred velike reke: Kako svaka priča počinje, bilo jednom ostrvo Ada Kaleh. To je bilo ostrvo koje se nalazilo nizvodno od grada Oršova i uzvodno od grada Turnu Severin, negde na sredini Dunava, na mestu brane Đerdapa. Tamo je živela mala zajednica gde su u dobrim odnosima živele sve etničke grupe sa tog ostrva, ali ne u velikom broju. Većina stanovnika su bili Turci. Moja sećanja su iz detinjstva, sećanja i informacije o postojanju ostrva, o navikama, običajima, problemima, našim brigama koje su postojale i o životu na ostrvu. Bilo je i lepih stvari, naročito tokom leta, kad smo imali posetioce“.
Pervin Halimoglu živi u Istanbulu i ona se rodila i živela u raju Ade Kaleh. Jačina njenih sećanja je udvostručena nostalgijom za predivnim mestom, kako opisuju oni koji su tamo bili i kako se vidi na sačuvanim slikama: Teško je pričati o Adi Kaleh. Ko nešto nije video, nije okusio, ne zna kako je. Mi smo živeli, rodili smo se tamo, ja sam imala 18 godina kad sam napustila ostrvo. Ali moji snovi su ostali tamo, ne sanjam drugde. Imala sam lepo detinjstvo, detnjistvo kako malo ko ima“.
Sećanja Turhana Semeša postaju još realnija kad se javi misterija. Jer svako utopijsko mesto mora biti misteriozno: Kao dete, četvrtak, zajedno sa još dva druga, želeli smo da idemo gde su nam roditelji govorili da nemamo šta da tražimo, da su zabranjena. Svako dete radi upravo suprotno od onoga što mu se kaže. Na sredini ostrva, u sred odbrambenih šančeva, postojalo je utvrđenje u obliku krsta, a u sredini je bio pristup podzemnom delu. Koliko je utvrđenje bilo visoko nad zemljom, toliko je bilo i pod zemljom. Ušli smo u galerije sa svećama i lampama i otkrili smo ulaz ka četiri tunela. Jedan tunel je imao izlaz na jug, drugi na sever i bio je zatvoren zbog naslaga aluvijuma. Postojala su još dva tunela koja su išla ispod Dunava, jedan ka rumunskoj obali, drugi ka srpskoj. Ušli smo veoma malo u galeriju koja je išla južno, ali smo bili radoznali da vidim ako možemo ići ispod Dunava do jugoslovenske obale. Išli smo i u jednom trenutku smo naišli na vodu, ali smo nastavili da hodamo dok nam voda nije došla do struka. Vratili smo se nazad i saznali smo od roditelja da se taj tunel urušio kad je Dunav imao mali vodostaj. Neki brod je prošao tuda i srušio je gornji deo tunela, te je tunel bio poplavljen“.
Ostrva i utvrđenje su izolovani prostori koje ljudi najčešće zamišljaju kao mesta sreće i mira. A nikada više nećemo ići na Adu Kaleh, da saznamo da li je to istina.
