Rumuni sa desne strane Dunava
Granice su konvencionalne linije, stvarne ili imaginarne, koje omeđuju kulturne prostore, zajednice, gradove, zemlje, kontinente, mentalitete. Granice još uvek postoje, a čini se da će postojati i u budućnosti, čak i u sadašnjoj eri globalizma, jer su ljudima potrebne. Postojanje ljudi sa obe strane granice pokazuje da je to obeležje koje deli i ujedinjuje u isto vreme.
Steliu Lambru, 31.10.2022, 14:27
Granice su konvencionalne linije, stvarne ili imaginarne, koje omeđuju kulturne prostore, zajednice, gradove, zemlje, kontinente, mentalitete. Granice još uvek postoje, a čini se da će postojati i u budućnosti, čak i u sadašnjoj eri globalizma, jer su ljudima potrebne. Postojanje ljudi sa obe strane granice pokazuje da je to obeležje koje deli i ujedinjuje u isto vreme.
Južnom granicom rumunskog geokulturnog prostora smatra se reka Dunav, veliki panevropski plovni put. Može se reći da je današnja Rumunija tvorevina Dunava kao nove koncepcije jedinstva kontinenta iz prve polovine 19. veka. Ali ako pogledamo u nazad, Dunav je bio čvrsta granica preko koje se ipak prelazilo. Rimsko carstvo je bila prva civilizacijska sila na prostoru jugoistočne Evrope koja je za granicu imala Dunav, a ipak ju je prelazila. Rumuni su živeli na obe obale Dunava, a najveće zajednice su Rumuni iz Banata i Rumuni iz Timočke doline ili Rumuni iz Srbije i Bugarske. Ostale manje rumunske zajednice bile su one u gradovima Turtukaja, Silistra i duž linije donjeg Dunava do početka Delte Dunava.
Najaktivnije rumunske zajednice na južnoj obali Dunava bile su one u Turtukaji i Silistri. U Turtukaji, koja se nalazi sedamdesetak kilometara jugoistočno od Bukurešta, od 1774. godine postojala je škola na rumunskom jeziku koju je osnovao izvesni Rusu Šaru. A u Silistri je još pre 1850. godine postojala škola sa nastavom na rumunskom jeziku, kako je pomenuo 1847. godine učitelj Petru Mihail. Ali područje je karakterisao mešoviti nacionalni sastav i pored Rumuna tu su živeli i Bugari, Turci i Romi. Nakon 1913. godine, kada je Južna Dobrudža u kome su se nalazila dva grada, ušao u sastav Rumunije, broj Rumuna raste. Sećanja ljudi rođenih blizu Silistre govore o suživotu, ne samo o razlikama.
Arheolog Petre Djakonu je 1997. godine pričao Centru za usmenu istoriju rumunske radiodifuzije o svojoj multietničkoj porodici: Majka mi nije bila Rumunka, poticala je iz porodice Bugara i Grka. Moj otac je bio Rumun. Moja majka je udajom postala Rumunka veća od ostalih Rumuna. Sećam se da kad bi bila fudbalska utakmica, na primer, između bugarskog i rumunskog tima, moja majka je patila više od mog oca kada je reprezentacija Rumunija bila u teškoćama. Ja nisam naučio bugarski jezik toliko od majke, koliko od druge dece. U kući se govorio samo rumunski jezik. Moja majka je odlično govorila rumunski, a moj deda i baka po majci znali su rumunski još pre 1913. godine, jer su imali velika stada ovaca. Obično su imali čobane iz Transilvanije, koji su odatle bežali da ne bi išli u vojsku, prelazili su Vlašku i stizali južno od Dunava gde su radili kao pastiri“.
Politika je promenila život ljudi. Neke je naterala da odustanu od onoga kako su živeli, a drugima je dala nove mogućnosti. Petre Djakonu: Kada su rumunske trupe nakon bukureštanskog mira 1913. godine ušle u Južnu Dobrudžu, moj otac je rekao da ova situacija nije bila svojstvena porodici s mešovitim brakom. Mnogi Bugari i Turci su govorili rumunski. Ja sam morao da naučim ne samo bugarski, već i turski jezik, jer selo u kom sam rođen i gde sam išao svakog leta i za svaki raspust bilo je uglavnom naseljeno Turcima. Uzgred, moja dadilja koja me je odgajala bila je Turkinja. Sećam se da me je toliko volela da je 1936. godine, kada sam ja imao 12 godina, plakala što mora da ide sa svojom decom, mužem i rođacima u Tursku. Volela me je kao svoje dete“.
Petre Djakonu je odlučio da bude arheolog. Ovome je doprineo njegov profesor iz srednje škole: Kada sam upisao gimnaziju u Silistri, nekako nas je sve uhvatila strast prema istorijskoj prošlosti, prema arheologiji. U Silistru je došao Perikle Papahadži, poznati naučnik u filologiji, kao direktor škole. Dao je ostavku na univerzitetskoj katedri, došao je u Silistru kao profesor filologije, a zatim i kao direktor, da bi bio tamo da dočeka arumunske doseljenike, Makedorumune koji su dolazili iz Makedonije, on sam budući Arumun. Ovaj profesor je imao strast prema skupljanju starih stvari, antikviteta“.
Male rumunske zajednice na desnoj obali Dunava gledaju na reku kao na granicu, ali ne na granicu koja razdvaja. Ista je perspektiva razdvojenosti, ali i bliskosti, kakva je oduvek bila.
