35 godina od prvih post-decembarskih izbora
Parlamentarni i predsednički izbori održani 20. maja 1990. godine bili su prvi slobodni izbori nakon pada komunističkog režima u Rumuniji 22. decembra 1989. godine.
Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 19.05.2025, 15:35
Parlamentarni i predsednički izbori održani 20. maja 1990. godine bili su prvi slobodni izbori nakon pada komunističkog režima u Rumuniji 22. decembra 1989. godine. Na njima je dominirao Nacionalni front spasa, organizacija, a zatim i stranka koja je nasledila Rumunsku komunističku partiju, i njen kandidat Jon Ilijesku. To su bili najjasniji rezultati u izbornoj istoriji od 1989. godine, sa dobrim šansama da ostanu najviši u celokupnoj političkoj istoriji Rumunije. Izlaznost je bila ogromna, približno 86% onih koji imaju pravo glasa želeli su da izraze svoju volju.
Na izborima za prvi parlament, Nacionalni front spasa osvojio je 67% mesta, Demokratski savez Mađara u Rumuniji 7,2%, Narodna liberalna stranka 7%, Ekološki pokret Rumunije i Nacionalna hrišćansko-demokratska seljačka stranka po 2,5%. Jon Ilijesku, kandidat Nacionalnog fronta, postao je predsednik Rumunije na dve godine sa 85%, a slede ga Radu Kampeanu, liberalni kandidat, koji je osvojio 10,5% i Jon Raciu, kandidat seljačke stranke, sa 4%.
Izbori pre 35 godina, nazvani Nedeljom Slepog, bili su ti koji su legitimisali novu vlast koja je započinjala program reformi, koji su se odvijali jedan za drugim sporim tempom, daleko od tempa koji Rumuni očekuju, a kamoli da bi bili dovedeni do kraja. Ogromna neravnoteža između Nacionalnog fronta spasa i opozicionih partija, takozvanih „istorijskih“ partija koje je komunistički režim ukinuo krajem 1940-ih, objašnjava se nedostatkom političke aktivnosti rumunskog društva u celini tokom 45 godina. Rumuni su ponovo učili demokratiju, a ovaj proces nije bio bez netolerancije, mržnje, manipulacije i fizičkog nasilja. Izbori od 20. maja 1990. godine bili su najteži, i mnogi politički analitičari i istoričari smatraju ih, uprkos njihovom karakteru društvene obnove, izvorom trenutnih nedostataka rumunske demokratije.
Centar za usmenu istoriju Rumunske radiodifuzije zabeležio je sećanja onih koji su učestvovali na tim izborima. Nastavnik engleskog jezika Sorin Botez, mladi liberalni aktivista 1945. godine i politički zatvorenik tokom komunističkih godina, 2003. godine se prisetio nada sa kojima su on i oni koji su ponovo uspostavili Narodnu liberalnu stranku čekali izbore 20. maja 1990. godine.
„Nadali smo se, pre svega, da će Kampeanu postati predsednik. Što je, očigledno, bila velika naivnost zamisliti da će KGB dozvoliti Kampeanuu da postane predsednik! Da nije bilo sistema agenata uticaja, koji je impozantno delovao u Rumuniji i lansirao glasine o tome kako je Kampeanu ubio svoju sestru u Temišvaru, da ima bordel u Parizu, bili bi drugi rezultati. Takva proizvoljnost, kakvu je činila Televizija, a manje Radio, nikada više nije viđena. Na čelu Televizije bio je drug Razvan Teodoresku, posle njega Emanuel Valeriju, koji je bio siva eminencija i potpuno oruđe KGB-a.“
Iste 2003. godine, Jon Dijakonesku, predsednik Seljačke partije, setio se nasilja tokom izborne kampanje.
„Neki strani novinari su došli ovde u moj štab, Francuzi, i želeli su da ih povedem sa sobom da vide kampanju u ruralnom području. Gde da ih odvedem jer sam znao da će nas tući gde god da idemo. I vidim jednog učitelja u predvorju, bio je iz Dobreštija, sela pored mene, sela Jona Mihalakea, i koga sam postavio za delegata da formira stranku u Dobreštiju. Kažem mu, da li bi mogli tamo da odvedemo strane novinare. A on nam kaže da dođemo u Dobrešti. U nedelju organizujemo parastos za Mihalakea i tom prilikom organizujemo i politički sastanak. Krećem ja odavde iz Bukurešta, sa Francuzima i oko dva auta, zovem Pitešti i druge članove i neki automobili dolaze odatle iz okruga i idemo na groblje, u Dobreštiju. Tamo, u selu, došlo je još oko 10, bilo nas je oko 20 gostiju. Održali smo službu, održali smo nekoliko govora međusobno, u maloj crkvi. Napuštajući crkvu, automobile smo ostavili niže, oko 100 metara dalje, jer je bilo nemoguće popeti se kolima, bilo je negde na brdu. Desno je bila Mihalakeva bašta i Mihalakeva kuća, dalje. Oko četiri žene i jedan muškarac izašli su iz Mihalakevog dvorišta, noseći kamenje, i počeli su da bacaju kamenje na nas i da nam zvižde. Izbegavali smo kamenje, Francuzi su gledali otvorenih usta. Brzo smo otišli, uzeli smo automobile da bismo otišli. Učitelj nam je rekao da svratimo do njega jer je spremio obrok. Zaustavili smo se i dok smo bili kod njega, ljudi koji su bacali kamenje su došli i kada smo ušli unutra, bacali su kamenje na prozore. Preko puta je bila policijska stanica, ljudi tamo su rekli da je u pitanju politička stvar i da se neće mešati. I pobegli smo. Pričam priču u Bukureštu, Koposu mi kaže da se u njegovom selu, u Boboti, u Transilvaniji, dogodila ista stvar. Jon Puju mi je rekao da je isto bilo i sa njim, u Bukovini. Jon Raciu je bio skoro pretučen u Buzauu.“
Izbori od 20. maja 1990. bili su svojevremeni. Nisu mogli imati nikakav drugi rezultat nego očekivanja rumunskog društva u to vreme.
