Mlečni zubi, istaknuti film savremene rumunske kinematografije (24.01.2026)
Mihaj Minkan je 2022 godine debitovao filmom „Prema severu“, ostvarenjem inspirisanim stvarnim slučajem – migrantima sakrivenim na teretnom brodu – koji reditelj transformiše u refleksiju sa etičkim ulozima, a ne u društveni komentar, predlažući apstraktniji film koji izlazi iz okvira rumunske kinematografije čvrsto vezane za neposrednu svakodnevicu.
Dragana Diamandi и Corina Sabău, 24.01.2026, 09:00
Mihaj Minkan je 2022 godine debitovao filmom „Prema severu“, ostvarenjem inspirisanim stvarnim slučajem – migrantima sakrivenim na teretnom brodu – koji reditelj transformiše u refleksiju sa etičkim ulozima, a ne u društveni komentar, predlažući apstraktniji film koji izlazi iz okvira rumunske kinematografije čvrsto vezane za neposrednu svakodnevicu.
Prošle godine Mihaj Minkan se vratio sa filmom „Mlečni zubi“, jednim od najmoćnijih filmova 2025. godine, ostvarenjem koje izaziva publiku i odbija da se uklopi u jedan određeni žanr, iako pozajmljuje elemente horora, policijskog trilera i porodične drame. Radnja film „Mlečni zubi“, koji je premijerno prikazan u okviru takmičarske selekcije Horizonti na Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji, smestena je u rudarskom gradu u opadanju, 1989. godine, i počinje iznenadnim nestankom jedne devojčice. Slučaj preuzima policajac (koga tumači Ištvan Teglaš), sputan ograničenjima sistema; roditelji (koje igraju Marina Palii i Igor Babiak) paralisani su strahom i krivicom, dok napetost iščekivanja i nedostatak odgovora postepeno narušavaju porodičnu ravnotežu. Ispričan iz perspektive sestre nestale devojčice, Marije (Emma Ioana Mogoš), film izbegava direktnu kritiku komunizma i fokusira se na svet viđen očima deteta. Priča se gradi od neizgovorenih ili nerazumljenih stvari, iz fragmentarnih razgovora sa drugom decom, često ravnodušnom prema nestanku devojčice, pomešanih sa muzikom – poput Pet Shop Boys i Hot Butter – zvucima i slikama osamdesetih godina, a sve je prožeto bledim, melanholičnim svetlom koje se povremeno potpuno gasi, ostavljajući mesto tami.
Razgovarali smo sa Mihajem Minkanom o perspektivi izabranoj u filmu, oblikovanoj njegovim sećanjima iz detinjstva i ličnim iskustvima vezanim za ćerku, ali i atmosferom neizvesnosti i pritiska koja je obeležila 1989. godinu.
„Jedan od razloga zbog kojih sam izabrao perspektivu Marije, sestre nestale devojčice, u velikoj meri je autobiografski. Moj odnos sa ćerkom bio je veoma važan — kada je bila mala, imala je teži ulazak u svet, kasno je progovorila i provodila je mnogo vremena gledajući kroz prozor, u drveće; delovalo je kao da ima bogat unutrašnji svet koji nije spolja ispoljavala. Prolazila je i kroz epizode noćnog terora, odnosno neku vrstu košmara. Setio sam se da sam i ja imao slične strahove, vezane za tamu i oblike koji kao da iz nje izranjaju. Zato sam osetio da mogu da pišem iz te zone — zone unutrašnjeg sveta jednog deteta. Pored toga, film govori o usamljenosti i konfuziji, a dečja perspektiva mi se učinila najiskrenijom i najprikladnijom da prenese ta osećanja, u odnosu na perspektivu odraslog, koji ima više informacija i drugačije je povezan sa svetom. I, istina je, činjenica da sam u trenutku Revolucije 1989. imao devet godina, igrala veoma važnu ulogu. Osećao sam da mogu da razumem svet u kojem se odvija nestanak devojčice. To je bio ispražnjen svet, gotovo isisan od svake forme životne energije, svet kojeg se vrlo jasno sećam po zvucima, bojama i teksturama. To je svet koji mi je i danas blizak.“
U filmu Ištvan Teglaš tumači milicionera koji istražuje nestanak Aline Lukaču. Glumac je priznao da se u početku plašio ove uloge zbog pratećih klišea, ali mu je scenario otkrio humaniju i empatičniju stranu lika — nijansiranog junaka, rastrzanog između ograničenja institucije koju predstavlja i sposobnosti da prepozna patnju porodice. Mihai Minkan govori o saradnji sa Ištvanom Teglašem i o tome kako su zajedno izgradili lik milicionera koji izlazi iz klasičnih okvira.
„O tome sam mnogo razgovarao sa Ištvanom i to je bio glavni razlog zbog kojeg je prihvatio ulogu. Naš prvi razgovor o filmu, kada sam mu rekao da želim da sarađujemo, krenuo je upravo odatle: rekao sam mu da želim da izgradim milicionera koji neće biti tip policajca kakvog smo, kao gledaoci, viđali u većini rumunskih filmova. Sa Ištvanom sam već sarađivao, znam kakav je, znam šta može i znam šta mi nudi. On je izuzetno velikodušna osoba u širem smislu i smatram ga dobrim prijateljem — ne razgovaramo svakodnevno, ali svaki put kada se sretnemo postoji međusobno razumevanje i prihvatanje. Lik koji on tumači je pritisnut svetom u kojem živi i sistemom u kojem deluje. Ali, iako živi u tom hladnom i sivom svetu, zadržava vrlo jasnu dozu empatije prema drami kroz koju prolazi porodica nestale devojčice. Jer odbijam da verujem da su svi milicioneri iz tog perioda, iz komunizma, bili zveri. Odbijam da verujem da čovek, naročito onaj koji ima decu, nije sposoban da se poveže ili razume dramu porodice koja gubi dete. Takav lik, građen isključivo kao brutalni stereotip, bio bi lažan u odnosu na to kakvi su, po mom mišljenju, ljudi zapravo bili u to vreme.“
Direktor fotografije filma „Mlečni zubi“ je Džordž Čiper-Lilemark, montažu je potpisao Dragoš Apetri. Muziku su komponovali Marius Leftarake i Nikolas Beker, dok je za tonski miks bio zadužen Kiril Holc. Scenografiju potpisuje Anamarija Ceku, a kostime je realizovala Dana Paparuz.
