Rumunija i narodnoslobodilačke borbe iz Trećeg sveta

Trendovi u međunarodnim odnosima nakon Drugog svetskog rata bili su odlučno usmereni ka dekolonizaciji i podsticanju bivših kolonija da steknu nezavisnost.

Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 02.02.2026, 15:15

Trendovi u međunarodnim odnosima nakon Drugog svetskog rata bili su odlučno usmereni ka dekolonizaciji i podsticanju bivših kolonija da steknu nezavisnost. Tako su se pojavili nacionalnooslobodilački pokreti. Postojala je ambicija da se stvori novi, bolji i pravedniji svet. Stoga se spoljni interes Rumunije početkom 1960-ih okrenuo ka Africi i Aziji. Odvajanje Rumunije i ostalih socijalističkih država u Evropi od sovjetskog tutorstva značilo je više inicijative. Treći svet je postajao privlačan i Rumunija je slala diplomate da promovišu njene interese. Mirča Nikolaesku je bio ambasador Rumunije u Egiptu od 1961. godine. Godine 1996, pričao je Centru za usmenu istoriju Rumunskog radija kako je Rumunija podsticala nacionalnooslobodilačke pokrete, a oslobođenje Palestine bilo je na njenom dnevnom redu po pitanju Bliskog istoka.

„Stav prema palestinskom oslobodilačkom pokretu bio je smešten u opštem stavu naše zemlje prema nacionalnooslobodilačkim pokretima. Sve borbe u Africi bile su bazirane u Kairu do 1963. godine, kada su stekli nezavisnost. Pre svega, oslobodilački pokreti su smatrani lokalnim emanacijama i, kao takvi, potreba za njihovim strukturiranjem ostala je samo u unutrašnjem okviru, u interesu dotičnih naroda, prema kojima smo imali međunarodnu dužnost da koordiniramo našu političku podršku. Drugim rečima, bez obzira na njihovu unutrašnju orijentaciju, njihove unutrašnje previranja – a ona su bila prisutna u skoro svim nacionalnooslobodilačkim pokretima, uključujući i palestinski -, nismo javno i zvanično išli dalje od ove vizije, ali ni u smislu organizovanja naših direktnih odnosa sa ovim pokretima. Primenili smo je i na palestinski oslobodilački pokret.“

Afrika je bila teritorija kojom su Rumuni vrlo malo zalazili i postala je diplomatski izdašna u meri u kojoj je lokalno stanovništvo usepvalo da se emancipuje. Mirča Nikolaesku:

„Ono što smo uradili u Kairu u vezi sa pokretom u Kongu moralo je biti urađeno sa velikom pažnjom. Tamo, oslobodilački pokret nije bio jedinstven pokret i bilo je veoma ozbiljnih pokušaja spolja da se oni orijentišu i potčine interesima velikih sila. Pokret u Kongu je bio najjači i desilo se da je jedna od grana bila pod sovjetskim tutorstvom. Druga grana je bila pod američkim tutorstvom, treća pod kineskim tutorstvom. Poznato je da je, sa strane velikih sila, tamo bilo veoma velikog mešanja, kao u Angoli, kao u Mozambiku, u velikoj meri i u Keniji, u manjoj meri u Tanganjiki. Davali smo podršku svim ovim pokretima, onima koji su je tražili, u meri u kojoj smo mogli. Ali smo dali podjednaku podršku svim pokretima. U našoj ambasadi, na primer, nisu dolazili samo predstavnici jednog kongoanskog pokreta. Bili smo jedini kod kojih su svi dolazili.“

Rumunija je bila veoma jasna u vezi sa svojim učešćem: lokalne volje su bile te koje su odlučivale kakva će biti njihova politička budućnost. Mirča Nikolaesku:

„Mi smo bili jedini koje su započeli sa idejom da je problem oslobođenja, postizanja države, njihov. Rekli smo im da to sami urade, a što se nas tiče, ono što smo mogli da uradimo jeste da politički podržimo njihovu tendenciju u međunarodnim organizacijama. Obavezali smo se da ćemo delovati tamo kako bismo pružili direktnu podršku, uključujući i materijalnu. To se, na primer, dogodilo na liniji UN. Ali što se tiče daljeg napretka, oni da dođu u našu zemlju, ne. Za nas, oni nisu bili komunistički pokret ili kapitalistički pokret ili prokineski pokret. Za nas, oni su bili nacionalnooslobodilački pokret.“

Uravnotežena pozicija donela je Rumuniji prednosti, kako kaže Mirča Nikolaesku:

„Nije slučajno da smo imali dobre i veoma dobre odnose u političkom, ideološkom i ljudskom smislu sa apsolutno svim zemljama koje su se oslobodile tokom ovog ogromnog procesa. Ovde smo, za samo šest godina, od tri nezavisne države, koje je Afrika imala kada sam bio poslat za ambasadora u Egipat 1961. godine, odnosno Egipta, Liberije i Etiopije, stigli do 60 nezavisnih država. To je bio pokret koji je, vremenom, obezbedio najširi pristup nezavisnosti nekim narodima, nešto što se osetilo i u UN. Imali smo veoma dobre odnose i sa Kongom, orijentisanim ka desnici, mislim na Kongo-Zair, ali i sa Kongo-Brazavil, kategorički orijentisanim ka levici. Imali smo veoma dobre odnose i sa Kenijom, sa populističkom orijentacijom ka desnici, ali i sa Tanganjikom i ostalima. Malo je zemalja bilo u stanju da održi takvu ravnotežu. I to nam je mnogo pomoglo.“

Uključivanje Rumunije u podršku pokretima nacionalnog oslobođenja u zemljama Trećeg sveta pratilo je ideje i trendove tog perioda. Očigledno je da je to učešće donelo i koristi.