Alternative za migrante koji se nalaze u ilegalnom boravku (18.03.2026)

U periodu 2021–2024, u Rumuniji je zaključeno približno 340.000 novih individualnih ugovora o radu za državljane van Evropske unije. Međutim, početkom 2025. godine manje od 150.000 takvih radnika i dalje je bilo registrovano u sistemu.

Dragana Diamandi и Iulia Hau, 18.03.2026, 10:00

U periodu 2021–2024, u Rumuniji je zaključeno približno 340.000 novih individualnih ugovora o radu za državljane van Evropske unije. Međutim, početkom 2025. godine manje od 150.000 takvih radnika i dalje je bilo registrovano u sistemu. Ne znamo koliko ih je napustilo zemlju, a koliko ih je ostalo ilegalno i nastavlja da radi u Rumuniji, ali je teško verovati da je reč o marginalnom fenomenu.

Kada migrant jednom uđe u ilegalni status boravka, nema mnogo opcija na raspolaganju da reguliše svoju situaciju. Najčešća je da angažuje advokata, sa iskustvom u toj oblasti, i da tuži instituciju ili kompaniju koja ga je gurnula u ilegalnost. Troškovi od oko 1500 evra, prema procenama advokata i specijalizovanih organizacija, veoma mali broj stručnjaka i činjenica da proces traje najmanje godinu dana, tokom koje nema pravo da legalno radi, čine da ovaj put za mnoge bude gotovo nemoguć.

Anatolije Koščug, zamenik direktora Centra za komparativne studije migracije i univerzitetski predavač na Univerzitetu Babeš Boljaj u Kluž-Napoki, kaže da migrantski režim u Rumuniji funkcioniše uz vrlo jednostavne, gotovo rudimentarne procedure. U zemljama sa dužom tradicijom imigracije, objašnjava on, već je razvijen mnogo širi spektar mehanizama koji odgovaraju na situacije u kojima stranci završe u nelegalnom boravku.

„U stvari, glavna metoda koju vidimo, u istraživanjima, da funkcioniše jesu bilateralni sporazumi sklopljeni poput svetskih, između dve države, ali više od toga, na opštem nivou, oni su upravo između institucija koje se bave procesom. Na primer, između Ministarstva rada Šri Lanke ili Bangladeša ili Nepala i našeg Ministarstva rada ili Generalnog inspektorata za imigraciju. Sporazumi bi trebalo da budu upravo između institucija koje imaju konkretnu ulogu – jer to je najvažnije, to nije samo sporazum na državnom nivou, poput Memoranduma o razumevanju, već su to te institucije koje se bave praktičnim stvarima: one znaju sve detalje, sve probleme, teoretski, koji se dešavaju u zajednici. To uključuje različite procese i procedure kroz koje se izuzetne situacije lakše razumeju i rešavaju. Drugim rečima, sve što dovodi do neregularnog statusa može se mnogo lakše rešiti ako postoje posebno određeni ljudi u okviru tih sporazuma koji se time bave. Nažalost, mi nemamo sporazume ni sa jednom od glavnih zemalja iz kojih dolaze radnici.“
Na pitanje zašto se potpisivanje takvih sporazuma odlaže, Anatolije Koščug kaže da je ova tema vrlo nisko na javnoj agendi, verovatno čak ni među prvih 15 prioriteta države. S druge strane, Rumunija nije glavna destinacija: za Nepalce, Šrilančane ili Bengaleze, glavne rute emigracije ostaju ka državama Bliskog istoka (Kuvajt, Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar, Saudijska Arabija), ali i Indija, Malezija ili Singapur.
„Imali smo i diskusiju ili ideju o kojoj smo govorili prošlog puta, o takozvanim ‘sanctuary cities’ (gradovima utočištima), koji veoma dobro funkcionišu u SAD-u. Postoji i nekoliko primera u Evropi gde to dobro funkcioniše.“
Kada govorimo o takvim „gradovima utočištima“ ili naseljima koji se smatraju bezbednijim za migrante, mislimo na veoma različite inicijative. U nekim slučajevima reč je o jasnim političkim odlukama, kroz koje lokalne vlasti ograničavaju saradnju sa imigracionim vlastima. U drugim slučajevima, to su jednostavno zajednice u kojima su se vremenom stvorile mreže podrške i gde su kontrole manje nametljive. Ono što im je zajedničko jeste ideja da ljudi bez dokumenata pokušavaju da organizuju svoj svakodnevni život u prostoru gde je rizik da budu privedeni na ulici nešto manji, kaže istraživač.

„Imamo i ovu priču sa tolerancijom, koja je u nekim zemljama institucija sama po sebi. Postoji sistem slučajeva koji su tolerisani, koji su poznati vlastima. Nemačka je dobar primer, Francuska takođe. Kod nas to nedostaje. Mi imamo status tolerancije za tražioce azila, pod određenim uslovima, za određene slučajeve. Na primer, ako dolaze iz zemlje gde je, generalno, relativno mirno, ali dolaze iz određene zajednice… Ali postoji i za imigrante.“
Anatolije Košćug navodi i primer Španije, gde se, kako kaže, može dobiti neka vrsta statusa „tolerisanog“ na mnogo načina: ako ste roditelj deteta upisanog u španski obrazovni sistem, ako ste doživeli povredu na radu, zbog posebnih zasluga ili u slučajevima koji se smatraju od javnog interesa. To uključuje i one spektakularne priče, u kojima neko bez dokumenata spasava nečiji život ili odlučno pomaže vlastima, a država odlučuje da bi bilo nepravedno da ih vrati kući i dodeljuje im, upravo zbog tih zasluga, pravo legalnog boravka.
„Ako pogledate zemlje iz kojih dolaze oni koji kod nas imaju tolerisani statusa, videćete da je to veoma kratak spisak zemalja koje ga dobijaju.“

U Rumuniji takvi mehanizmi gotovo da ne postoje: 2024. godine samo oko stotinu osoba imalo je status tolerisanog boravka, prema izveštaju AIDA (Baza podataka o azilu) što je zanemarljivo u poređenju sa brojem ljudi koji svake godine gube legalni boravak.
Ekspert takođe ističe negativan efekat koji povratak, bilo prisilni ili „dobrovoljni“, ima na migrante. Studije pokazuju da su oni, zapravo, među najranjivijim migrantima: često se posmatraju sa sumnjom ili stidom u zajednicama u koje se vraćaju i imaju mnogo manje šanse da obnove svoje živote. Pored toga, mnogi od njih zatim pokušavaju da se ponovo vrate u zemlju iz koje su proterani.