Tatari i Turci na rumunskom prostoru
Istorija muslimanske zajednice u Rumuniji odnosi se pre svega na istoriju Tatara i Turaka koji žive u Dobrudži, teritoriji preko koje Rumunija ima pristup Crnom moru.
Marija Nenadić-Zurka и Steliu Lambru, 05.10.2026, 13:03
Istorija muslimanske zajednice u Rumuniji odnosi se pre svega na istoriju Tatara i Turaka koji žive u Dobrudži, teritoriji preko koje Rumunija ima pristup Crnom moru. Mali deo istorije muslimanske zajednice u Rumuniji nalazi se i na ostrvu Ada Kale u Dunavskoj klisuri, danas pod vodama akumulacije hidroelektrane Đerdap. Sama istorija Dobrudže je stara, sa uzastopnim slojevima kultura i civilizacija. Od 13. veka, Osmansko carstvo je vršilo svoj autoritativni uticaj na Dobrudžu do 1878. godine, kada su dve trećine ove teritorije postale deo Rumunije. Tako je mlada rumunska država formirana 1859. godine nasledila muslimansko stanovništvo koje će pokušati da integriše. Istoričar Metin Omer je autor knjige „Turci i Tatari u Rumuniji. Kratka istorija“, najnovijeg dela na ovu temu:
„Tradicionalno, kada govorimo o istoriji Turaka i Tatara u Rumuniji, polazna tačka je 12. vek. U slučaju Turaka, to je dolazak kolonizatorskog derviša, kako ga većina istoričara naziva, Sari Saltuk Babe, a u slučaju Tatara, sa širenjem uticaja Zlatne Horde u regionu Dobrudže. Međutim, prisustvo Turaka i Tatara se vezuje i za takozvane migracione talase turskih naroda, odnosno stanovništva koje je prošlo kroz ovaj prostor, pa čak i ostalo na ovom prostoru, čak i pre 13. veka. Ovde mislim na Kumane, Hune i druge turske narode.“
Rumunski prostor je skoro pola milenijuma bio pod kontrolom Osmanskog carstva, a percepcija Turaka i Tatara bila je kao da čine jedinstvenu zajednicu. Nakon što je Rumunija postala nezavisna, ta percepcija se nastavila. Metin Omer:
„Govorimo o uticaju osmanskog perioda kada je društvo bilo organizovano u takozvanom sistemu Mileta, u kome je bila važna verska, a ne etnička pripadnost. Dakle, Turci i Tatari su bili deo muslimanskog Mileta. I ovaj pristup se nastavio i u prvim godinama nakon rumunske uprave, posle 1878. godine, kada su zvaničnici iz Bukurešta takođe nazivali Turke i Tatare najčešće, zajedničkim imenom. Nazivali su ih muslimanskom zajednicom, tursko-tatarskom zajednicom ili, jednostavno, turskom zajednicom, uključujući i Tatare ovde.“
Često se postavlja pitanje, koja je prava razlika između Turaka i Tatara? Metin Omer je dao odgovor istoričara:
„Ako pogledamo istoriju na veoma jednostavan način, razlika bi bila u tome što Tatari imaju Krimsko poluostrvo kao svoje mesto porekla. Današnji Tatari u Rumuniji, većina njih, potomci su Tatara koji su se sklonili sa Krimskog poluostrva ili sa teritorije nekadašnjeg Krimskog kanata u Dobrudžu, koja je bila deo osmanske teritorije. A Turci su potomci turskog stanovništva, posebno Seldžučkih Turaka, koji su se naselili u Dobrudži od 13. veka. Ali oni su takođe potomci stanovništva koje je kolonizovano u Dobrudži, nakon što je postala deo Osmanskog carstva, što je bila svesna politika osmanske države.“
Pitali smo Metina Omera koje su jezičke razlike između dve zajednice:
„I turski i tatarski, na kraju krajeva, su dva turska jezika. Ali tatarski se razvio iz kumanskog, iz kapadokijskog, i sličnosti sa rečima koje se nalaze u čuvenom Kumaničkom kodeksu, napisanom u 14. veku, i današnjim tatarskim su zapanjujuće. To jest, Tatar danas koji zna tatarski jezik mislim da razume 80% reči u Kumaničkom kodeksu. Turski je pratio posebnu evoluciju, pri čemu je današnji turski zapravo turski jezik Turske. Ova evolucija je bila posledica uticaja koji su dolazili iz Republike Turske, posebno nakon osnivanja republike, procesa modernizacije u Republici Turskoj, koji je takođe uticao na formiranje modernog turskog jezika.“
Turci i Tatari u Rumuniji su se suočili sa istorijskim nedaćama i neki od njih su ostali ovde, nakon što je Osmansko carstvo bilo primorano da smanji svoju teritoriju. I njihov društveni i ekonomski status evoluirao je u skladu sa evolucijom celog rumunskog društva. Metin Omer:
„Rekao bih da nema razlika u ekonomskom ili društvenom statusu. Na kraju krajeva, dve zajednice su prilično slične, i bile su slične većini. Ako pogledamo popise stanovništva, i u popisu iz 1930. godine, prekretnicu u onome što znači demografska istorija Rumunije, vidimo sličnosti. To su ruralne zajednice, uglavnom ruralne, sa problemom u pogledu pismenosti, veoma sličnom situaciji rumunske zajednice.“
Turci i Tatari su učestvovali u onome što je Rumunija nudila svim svojim građanima, većini i manjinama. Borili su se u ratovima, radili, trpeli progone diktatura i povratili svoja prava i slobode nakon 1989. godine.
